Volt Vitmen

[SQUAW]

To đubrivo

1.

Od nečega prezam kad mislio sam da sam najbezbedniji,
Povlačim se iz tihih šuma koje sam voleo,
Neću sada poći na pašnjake da šetam,
Neću da svučem odeću sa tela, da sastanem
ljubavnika moga, more,
Neću da mesom svojim zemlju taknem, kao
drugo meso, da me obnovi.

O, kako to može biti da samo tle ne oboli?
Kako to da živo si, ti rastinje prolećno?
Kako možeš zdravlje da nosiš, ti krvi
bilja, korenja, voćnjaka, žita?
Zar ne pune te stalno rastrojenim leševima?
Nije li svaki kontinent obrađivan iznova
uvek ukvarenim mrtvacima?

Gde ste uklonili njihove lešine?
Te pijanice i žderonje iz toliko
pokolenja?
Gde ste istočili svu tu trulu tečnost i
meso?
Ništa od toga ne vidim danas na površini,
ili sam obmanut možda,
Izoraću brazdu jednu plugom svojim,
proteraću ašov kroz ledinu, izvrnuti
zemlju odozdo,
Siguran sam, izložiću na videlo nešto od tog trulog mesa.

2.

Pogledaj to đubrivo! Pogledaj ga dobro!
Možda je svaka mrvica nekada bila deo
bolesnika - no pogledaj!
Prolećna trava prekriva prerije,
Mahuna probija bešumno kroz crnicu u bašti,
Tanano koplje luka prodire nagore,
Pupoljci jabuka gomilaju se na granama
jabučara,
Vaskrsnuta pšenica pomalja se bledoliko
iz grobova svojih,
Budi se boja povrh vrbe i kupine,
Mužjak ptice slavi pesmom jutra i večeri
dok ženka sedi na gnezdu,
Mlada živina leže se iz jaja, probija
ljuske,
Pojavljuju se životinje novorođene, tele
ispada iz krave, ždrebe iz kobile,
Tamnozeleno lišće krompira izrasta
pouzdano iz malog svog brežuljka,
Iz svog brežuljka izrasta žuta stabljika
kukuruza, jorgovan cveta po dvorištima,
Rastinje leta nevino je i oholo nad svim
tim slojevima ukvarenih mrtvaca.

Kakva je to hemija!
To da vetrovi zapravo nisu zarazni,
Da to nije podvala, taj prozirni zeleni
talas morski što me tako zaljubljeno goni,
Da bezbedno je dozvoliti mu da jezicima
svojim telo mi golo čitavo obliže,
Da me neće ugroziti groznicama koje su se
taložile u njega,
Da sve je čisto zauvek i zauvek,
Da hladni gutljaj sa izvora tako prija,
Da kupine su tako mirisne i sočne,
Da me ni plodovi jabučara ni gaja naranči,
da me dinje, grožđe, breskve ni šljive,
ništa od toga da me neće otrovati,
Da neću, kada se odmaram na travi,
uhvatiti nikakvu zarazu,
Premda verovatno svaka vlat trave
izrasta iz nečega što nekada beše
bolest zarazna.

I evo me prestrašenog pred Zemljom, ona je
tako spokojna i strpljiva,
Ona čini da tako slatke stvari rastu iz
takve truleži,
Vrti se bezazleno i neporočno na osovini
svojoj, uz tao beskrajan sled mrtvih
telesa,
Cedi tako izvanredne vetrove iz toliko
smrada natopljena,
Obnavlja naizgled tako nesvesno svoje
raskošne, godišnje skupocene žetve,
Daje ljudima takve božanske tvari, a prima
od njih na kraju takve preostatke.

[SQUAW]

JASNA PONOĆ

Ovo je tvoj sat, o dušo, tvoj slobodni let u stanje bez
riječi,
daleko od knjiga, daleko od umjetnosti, pošto je dan
ugašen, rad savršen. Te se ti potpuno uzdižeš,
šutljiva, zadubljena, misleći o predmetima koje najviše voliš:
a to su: noć, spavanje, smrt i zvijezde.

(T.Ujević)

[SQUAW]

OPTUŽUJU ME ČUJEM

Optužuju me čujem , da tražim uništenje ustanova,
Ali ja zapravo nisam niti za, niti protiv ustanova
(Zaista, što ja imam zajedničko s njima?
i što bih imao da se oni unište?)
Samo, osnovat ću u Mannahatti i u svakom gradu
ovih Država,
duboko u kopnu i na obali morskoj,
Na poljima i u šumama, iznad svake kobilice broda
malog ili velikog, što morima plovi,
Bez uredskih zgrada, bez pravila, bez odbornika
i bez ikakvih obrazloženja
Ustanovu drage ljubavi prijatelja.

(Slamnig)

[SQUAW]

Na obali noću

Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo.

Gore kroz tminu,
Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u
crnim šire masama,
Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo
Sred prozirnog jednog pojasa etera
preostalog još na istoku
Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar,
Jupiter,
A tik u blizini, tek samo malo poviše,
plivaju nežne sestre Plejade.

Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci,
Te pogrebne oblake motri što spuštaju se
pobedno, uskoro sve da prožderu,
I tiho plače.

Ne plači, dete,
Ne plači, mila moja,
Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze,
Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti,
Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde
proždiru samo prividno,
Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri
ponovo druge noći, Plejade će izroniti,
Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i
zlatne zasjaće opet,
Velike zvezde i one male zasjaće opet, one
istrajavaju,
Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni
zamišljeni meseci opet će sjati.

A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za
Jupiterom?
Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda?

Postoji nešto
(Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući,
Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put)
Postoji nešto besmrtno više čak i od
zvezda,
(mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi
prolaze)
Nešto što će istrajati duže čak nego
blistavi Jupiter,
Duže nego sunce ili ma koji saputnik
što oko njega kruži,
Ili sjajne sestre Plejade.

[SQUAW]

Kada sam čuo učenog astronoma

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda
mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da
ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam sedeo i čuo astronoma kako predaje,
uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao
i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i
povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka
zvezdama.

[SQUAW]

Lica

1

Dok tumaram pločnikom ili se vozim
Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!
Lica prijateljstva, određenosti, opreza,
Prijaznosti, uzornosti,
Lice duhovno što predoseća, vazda
Dobrodošlo obično dobrohotno lice,
Lice kada se peva muzika, velika lica
Prirodnih advokata i sudija, široka
Na vratu,
Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,
Obrijana nabeljena lica pravovernih
Građana,
Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,
Upitno,
Ružno lice neke lepe duše, lepo lice
Omrznuto ili prezirano,
Sveta lica male dece, osvetljeno lice
Majke mnoge dece,
Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,
Lice što kao da pripada snu, lice jedne
Stamene stene,
Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,
Uškopljeno jedno lice,
Divlji soko podrezanih krila,
Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i
Nožu štrojača.
Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim
Skelom neprestanom, lica i lica i lica;
Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.

2

Mislite li da bih mogao biti zadovoljan
Svima, kad bih smatrao da su ona svoj
Sopstveni zaključak?
Ovo je na primer suviše jadno lice za
Jednog čoveka.
Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu
Tu, puze ka njemu,
Balavi neki crv blagosilja ono što
Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu
Šupljinu.
Ovo je lice pseća njuška što njuška za
Đubretom,
Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu
Pretnju.
Ovo je lice magla, studenija od arktičkog
Mora,
Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi
Drobe se u kretanju.
Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za
Povraćanje, ne treba ni etiketa,
I još sa police drogerije, laudanum,
Kaučuk, ili svinjska mast.
Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči
Glasi se telesnim krikom,
Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se
Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo
Beonjače,
Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani
Noktima uvučenim unutra,
Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a
Dobro umuje.
Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,
A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.
Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu
Platu.
Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.

3

Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me
Prevarite vašim izboranim i mrtvački
Bledim nastupom?
Pa eto, ne možete me prevariti.
Krivite se i uvijajte kako vam drago,
Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,
Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.
Video sam lice najumazanijeg i
Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj
Ludnici,
I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu
Znali,
Znao sam o silama koje su ispraznile i
Slomile brata moga,
Iste sile čekaju da raščiste otpatke
Urušene kuće,
A ja ću opet pogledati, kada prođe koje
Stoleće,
I srešću pravog posednika, savršenog i
Neozleđenog, delićem svakim ništa
Goreg od mene.

4

Gospod napreduje, i opet napreduje,
Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena
Koja bezvoljne upozorava.

Iz ovog lica izlaze zastave i konji –
Divota!
Vidim šta sledi,
Vidim visoke krznene kape pionira, vidim
Grube glasnike koji raščišćavaju put,
Čujem pobedničke bubnjeve.
Ovo je lice čamac za spasavanje,
Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne
Traži prednosti od ostalih,
Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,
Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka
Jeste program svega što je dobro.

Zadremala ili budna, ova su lica
Svedočanstva,
Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.
Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni
Jedno – crvena, bela, crna, sva su
Božanska.
U svakoj kući je jaje, ono stiže posle
hiljadu godina.
Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na
Prozorima,
Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i
Daje mi znakove,
Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.
Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,
Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj
Baštenske drvene ograde,
Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu
Čoveče gipkih bokova,
Stani uz mene dok se ne uspravim i
Naslonim što više mogu na tebe,
Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,
Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,
Protrljaj je o grudi moje i ramena.

5

Staro lice majke mnoge dece,
Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.
Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,
Visi nisko nad drvoredima uz ograde,
Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju
I tetiviku pod njom.
Video sam bogate gospođe svečano odevene
Na večernjim prijemima,
Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,
Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao
Iz bele pene i modrila vode.
Gledaj tu ženu!
Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,
Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.
Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom
Kuće na farmi,
Sunce upravo obasjava njenu staru sedu
Glavu.
Široka njena haljina od lanenog je
Bledožutog platna,
Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene
Predu ga na preslici i kolu.
Milozvučni znak zemlje,
Usavršenost koju filosofija ne može
Prevazići i ne želi da prevaziđe,
Opravdana majka ljudi.

[SQUAW]

Pesma o meni, 3.

Čuo sam šta su govornici govorili, govor
O početku i o kraju,
No ja ne govorim o početku niti o kraju.
Nikad ne beše više započinjanja nego što
Ga je sada,
Niti više mladosti ili starosti nego što je ima sada,
I nikad neće biti više savršenstva nego
Što ga je sada,
Niti više raja ili pakla nego što ga je sada.
Nagon i nagon i nagon,
Vazda rodonosni nagon sveta,
Nastupaju iz tame suprotnosti ravnopravne,
Vazda tvar i rast, vazda pol,
Vazda preplet istovetnosti, vazda posebnost,
Vazda soj života.
Od razrade koristi nema, učeni i neuki
Osećaju da je tako.
Sigurno kao najizvesnija sigurnost, okomito
U uspravnom, čvrsto podržan, zracima
Poduprt,
Krepak kao konj, ljubazan, uznosit,
Električan,
Evo me stojim tu sa tom tajnom.
Jasna je i slatka duša moja, i jasno je i
Slatko sve što nije duša moja.
Nedostaje li jedno oboje nedostaje, i
Neviđenom viđeno je dokaz,
Dok ono neviđeno ne postane i za dokaz mu dođe red.
Pokazivati najbolje i deliti ga od najgoreg
Doba, to rasrđuje doba,
Znajući savršenu prikladnost i
Staloženost stvari, ja ćutim dok oni
Raspravljaju, idem da se kupam i divim
Sebi.
Dobrodošao je svaki organ ili osobina koja
Je moja, ili bilo kog čoveka srdačna i
Čista,
Niti je palace, niti delić palca rđav, i
Ništa neće biti manje prisan od ostalog.
Zadovoljan sam – gledam, igram, smejem se,
Pevam;
Dok milovanja i ljubavi pun drug spava uz
Mene noću, pa se povlači u cik zore
Potajnim krokom,
Ostavljajući mi korpe ubrusima belim
Pokrivene, od čijeg izobilja čitava kuća
Buja,
Zar da odgodim moje prihvatanje i shvatanje
i kriknem očima mojim
Neka prestanu da motre za putem i niz put,
Pa bez oklevanja računaju i pokažu mi u
Paru
Tačnu vrednost jednog, i tačnu vrednost
Dvoga, i šta je nadmoćnije?

[SQUAW]

Halkionski dani

Ne samo od srećne ljubavi,
Niti od bogatstva, slave u zrelom dobu, niti
Od pobeda u politici ili ratu;
No kako život čili, i sve se strasti žestoke
Smiruju,
Kako blistave, magličaste, tihe boje
Prekrivaju večernje nebo,
Kako blagost, punoća, počinak, preplavljuju
Dušu i telo kao neki svežiji, mirisniji
Vazduh,
Kako dani bivaju u sve mekšoj svetlosti, a
Jabuka najzad visi stvarno dovršena i
Nehajno zrela na stablu,
Onda u krcato najspokojnije, najsrećnije od
Svih dana!
Zamišljene i blažene halkionske dane!