Volt Vitmen

[DrinChe]

... a pre nego kaze:"Ko god ponižava drugog, mene ponižava
I što god je učinjeno ili rečeno na kraju se vraća meni."

... je deo :



Verujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.

Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.

Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno letnje jutro,
Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnela nad mene
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.

Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima,
I mahovinaste kraste po prečkama ograde, kamenje
nagomilano, zova, divizma i bobičavo grmlje.

[DrinChe]

deo "Spavač"a :

... A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.

*

Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,

Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.

...

[SQUAW]

Bubnjajte, bubnjajte, bubnjevi!

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Kroz prozore - kroz vrata - prasnite
snagom nemilosrdnom
U dostojanstvenu crkvu i raspršite skup
vernika;
I u školu gde učenik uči;
Ne ostavite ženika na miru - neka ne
bude sada srećan sa nevestom svojom,
Niti mir da je farmeru miroljubivom, koji
polje svoje ore ili letinu sakuplja,
Tako da razjaren je zuj vaš i topot, bubnjevi
- tako oštro da trubite, trube.

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Povrh prometa gradskog - povrh tutnjave
točkova na ulicama;
Jesu li spremljeni kreveti za spavače
noćne po kućama? ne smeju spavači
spavati u tim krevetima,
Trgovci ne trguju danas, ni preprodavci
na berzi ili špekulanti - zar da
nastave posao?
Zar će govornici govoriti? Zar će pevač
pokušati da peva?
Zar će advokat ustati u sudu da brani svoj
slučaj pred sudijom?
Pa zatreštite brže i snažnije, bubnjevi -
vi trube, trubite silovitije.

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! - Trubite
trube, trubite!
Ne pregovarajte - ne zastajte prepirke radi,
Bez obzira na plahe, bez obzira na one što
plaču ili se mole,
Bez obzira na starca koji preklinje mladića,
Neka ne čuje glas detinji, niti usrdne
molbe majke,
Nek od zvuka vašeg čak i postolja kovčega
zatresu mrtve što leže i kola mrtvačka
čekaju,
Tako snažno udarajte, o strašni buubnjevi
- tako glasno trubite, trube.

[DrinChe]

Ovaj deo iz Spavača me je podsetio na "Balkanska pravila"


Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.

Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.
Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.

[DrinChe]

NA STAZAMA NEUTRVENIM



Na stazama neutrvenim,
U rastinju uz rubove ribnjaka,
Begunac iz onog života što sebe izlaže,
Od svih merila do sada objavljenih, od
zadovoljstava, dobiti, prilagođavanja,
Toga što suviše dugo sam duši nudio kao hranu;
Jasna su mi sada merila neobjavljena još, jasno mi
je da se moja duša,
Da se duša čoveka u čije ime zborim naslađuje
drugovima;
Ovde, u samoći, daleko od zveketa sveta,
Gde odgovaram govoru jezika aromatičnih,
Ne više u neprilici (jer na ovom skrovitom mestu
mogu da odgovaram onako kako se drugde ne
bih usudio),
Snažno osećam život što sebe ne izlaže, a ipak sve
ostalo u sebi sadržava,
Odlučio sam da danas pevam samo pesme o muškoj
privrženosti,
Da ih puštam duž tog suštastvenog života,
Ostavljajući dakle u nasledstvo znamenja atletske
ljubavi,
Popodne ovog divnog septembra u mojoj
četrdesetprvoj godini,
Nastavljam u ime sviju koji jesu ili su bili
mladići
Da kazujem tajnu mojih noći i dana,
Da slavim potrebu za drugovima.

Prevod: Ivan Lalić, 1985.

[DrinChe]

"Loafe with me on the grass, loose the stop from your throat.
...Only the lull I like, the hum of your valved voice."

bolele ga brige u pesmi o njemu


"... Nema u mene poruge ni dokazivanja, svedočim i
čekam.



Verujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.

Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.

Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno letnje jutro,
Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnela nad mene
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.

Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima..."

[SQUAW]

Kao Adam u rano jutro

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje
dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.

[SQUAW]

Pesma o meni, 16.

Od starih ja sam i od mladih, od ludih
koliko i od mudrih,
Bezobziran prema drugima, uvek pun obzira
prema drugima,
Materinski koliko i očinski, dete koliko i čovek,
Grubom tvari napunjen i tananom tvari napunjen,
Jedan iz Nacije mnogo nacija od kojih
Najmanja ista je i najveća ista je,
Južnjak ubrzo kao i severnjak, živim kao
plantažer nasmejan i gostoljubiv dole uz Okoni,
Jenki na svom putu spreman da trguje,
Zglobovi su moji najgipkiji zglobovi na
svetu i najkrući zglobovi na svetu,
Stanovnik Kentakija na putu dolinom
Elkhorna u dokolenicama od srneće
kože, stanovnik Lujzijane ili Džordžije,
Lađar na jezerima ili zalivima ili duž
obala, iz Indijane sam, Viskonsina,
Ohaja;
Srođen sa kanadskim krpljama za sneg, kod
kuće sam kad sam gore u šumama, ili sa
ribarima na pučini Njufaundlenda,
Kod kuće u floti ledolomac, ploveći sa
ostalima i menjajući smer,
Kod kuće u brdima Vermonta ili u šumama
Mejna, ili na ranču u Teksasu,
Drug onih iz Kalifornije, drug slobodnih
severozapadnjaka (volim njihove velike razmere),
Drug splavara i ugljara, drug sviju onih
koji se rukuju i pozivaju te na piće i
meso,
Učilac kad sam sa najjednostavnijima,
učitelj najmisaonijih,
Iskušenik što tek započinje, a ipak
iskusan u mirijadama godišnjih doba,
Farmer, mehaničar, umetnik, gospodin,
mornar, kveker,
Zatvorenik, svodnik, larmadžija, advokat,
lekar, sveštenik.

Svemu odolevam bolje nego sopstvenoj
raznovrsnosti
Dišem vazduh ali ostavljam ga u izobilju
posle mene,
I nisam u neprilici, i na svome sam mestu.

(Mušica i ikra na svome su mestu,
Sjajna sunca koja vidim i tamna sunca koja
ne vidim na svome su mestu,
Opipljivo je na svome mestu i neopipljivo je
na svome mestu.)

[SQUAW]

Pesma o meni, 30.

Sve istine čekaju u stvarima svima,
Nikada ne žure sa porođajem svojim, niti
mu se opiru,
Ne trebaju njima porodiljska klešta lekara,
Neka beznačajna za mene velika je kao bilo
koja druga,
(Šta je manje ili više od dodira?)
Logika i propovedi nikada ne ubeđuju,
Vlaga noći dublje prodire u dušu moju.
(Samo ono što samo se dokazuje svakom
čoveku i ženi jeste pravo,
Samo ono što niko ne poriče jeste pravo.)
Trenutak jedan i kap mene naseljavaju se u
mozak mi,
Verujem da će od promočenog grumenja postati
ljubavnici i svetiljke,
A jezgra jezgre da hrana je čoveka ili žene,
A šta vrhunac je i cvet, postoji osećanje
što ga oni gaje jedno za drugo,
I oni će se granati bezgranično iz te pouke,
dok ona sveprisutna ne postane,
Dok sve nam naslada ne bude, i mi naslada
svemu.