Volt Vitmen

[SQUAW]

IZ HUČNOG OKEANA IZ GOMILE

Iz hučnog okeana iz gomile jedna kap nježno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mrijeti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umrijeti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi poslije mogla te izgubiti.

A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.

[SQUAW]

Usuđuješ li se sada, o dušo


Usuđuješ li se sada, o dušo,
Da izađeš sa mnom prema predelu
nepoznatom
Gde nema ni tla stopalima ni staze da se
njome krene?

Nema tamo mape ni vodiča,

Ni glasa da zazvuči, ni dodira ruke ljudske,
Niti lica mesa ružičasta, ni usana, ni
očiju nema u toj zemlji.

Ne poznajem je, o dušo,
Niti je ti poznaješ, prazno je sve pred nama,
Sve čeka nesanjano još u tom predelu, toj
nedokučivoj zemlji.

Sve dok spone ne popuste,
Sve spone osim večnih, Vremena i Prostora.
Ni tama, sila teže, čula, ni jedna granica
da ne međi nas.

A onda probijamo napolje, lebdimo
u vremenu i Prostoru, o dušo, pripremljeni
za njih,
Jednaki, opremljeni najzad (o radosti!
o plode svega!) da ispunimo ih, o dušo.

[SQUAW]

Jednoj lokomotivi u zimi

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu,
a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo
kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i
srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne
što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje
i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s
prednje strane,
Tvoje duge, blede, zabledele zastavice pare,
nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog
dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili,
treperavo blistanje tvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom
sledu,
Kroz buru ili tišinu, sad brzo, sad tromo,
ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga - amblem
pokreta i snage - damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa
stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama, udaraca vetra, u snegu
što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna
svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom
muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim
što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što
odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve
uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš
sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne
harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih
tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko
jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i
snažno.

[SQUAW]

Kada sam počeo da učim

Kada sam počeo da učim prvi mi se korak
toliko dopao,
Sama činjenica svesti, ti oblici, moć kretanja,
Najmanji insekt ili životinja, čula, vid,
ljubav,
Prvi korak, kažem, toliko me uplašio i
dopao mi se,
Jedva da sam pošao i jedva da sam poželeo
da pođem dalje,
Već da stanem i dangubim sve vreme, da to
pevam oduševljenim pesmama.

[SQUAW]

Pesnici budući

Pesnici budući! Govornici, pevači,
muzičari budući!
Nije današnjici dano da me pravda i
odgovori čemu sam kadar,
Nego vama, novom jednom rodu, domaćem,
atletskom, kontinentalnom, većem od
ranije znanog;
Dižite se! Jer vi me morate opravdati.

Ja lično samo pišem reč-dve nagoveštaja
za budućnost,
Ja samo napredujem za trenutak, da okrenem
se i pohitam natrag u tamu.

Čovek sam koji tumara, a ne zaustavlja se
sasvim, pa na vas pogled slučajan skreće
i zatim odvraća lice,
Prepuštajući vama da dokažete ga i
odredite,
Očekujući ono glavno od vas.

[SQUAW]

Sedim i gledam napolje

Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.

[SQUAW]

Izmirenje

Reč preko svega, lepa kao nebo,
Lep taj rat i sva njegova dela pokolja
moraju vremenom potpuno da se izgube,
Da ruke sestara Smrti i Noći neprestano
blago
Ispiraju iznova, i iznova uvek, ovaj
ukaljani svet;
Jer neprijatelj moj mrtav je, čovek
božanstven kao i ja mrtav je,
Gledam ga kako leži bela lica i nepomično
u kovčegu - prilazim bliže,
Saginjem se i lako dodirujem usnama belo
lice u kovčegu.

[DrinChe]

SPAVAČI

Prevod:Ivan Lalić, 1985.



1

Po svu noć lutam u svom priviđenju,
Koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam
i zastajem,
Naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči
spavača,
U lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan,
protivurečan,
Zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.

Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
Kako spckojno dišu malena deca u kolevkama
svojim.

Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica
onanista,
Rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici sto se pomaljajju na vratima,
Noć sve njih prožima i omata.

Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa
dlanom na ženinom bedru, a ona sa dlanom na
bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom
krevetu,
Muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u
svom,
A majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.

Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
Zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
Kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?

Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
I muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
Glava finansijera što čitav dan je kovala planove
spava,
I jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.

Stojim u tami klonula pogleda uz one sto najgore
pate i one najbespokojnije,
Smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad
Njima,
Nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.
Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
Zemlja se povlači od mene u noć,
Videh da beše lepa, a vidim da i ono sto nije Zemlja
jeste lepo.
Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom.
Sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
I postajem ti drugi snevači.
Ja sam ples - zasvirajte! Napev me hitro kovitla,

Onaj sam koji se večno smeje - mladi je mesec
i sumrak,
Vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde
pogledao,
Skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.

Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.
Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.

Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.

Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se
sutonu.
Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog
ljubavnika,
On tiho ustaje sa mnom iz kreveta.
Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
Još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.

Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
Hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.

Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama
jedno,
Ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.

2

Silazim smojim zapadnim pravcem, tetive moje
mlitave su,
Miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova
brazda
To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one
starice,
Sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim
čarape mog unuka
I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje
u ponoć zimsku
Vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj
zemlji.
Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo
jedno i ležim u kovčegu,
Mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola
tu je praznina, ne slučajno.
(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu
mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno
mu je dano.)

3

Vidim lepog džinovskog plivača. Kako pliva go kroz
vrtloge morske,
Smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuse se
nogama,
Vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
Mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.

Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani
talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu
njegovog doba muževnog?

Uporno i dugo, on se bori,
Zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,

Vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga
odnose, vitlaju, okreću,
Lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano
udaraju njime o stene,
Brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.

4

Okrećem se, ali ne oslobađam se,
Smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još
u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi
brodoloma,
Stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz
pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave,
sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
Mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni
promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more
ne naplavljuje a da živ je;
Izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u
redovima u jednom ambaru.

5

Sada nesto o davnijim danima ratnim, o porazu kod
Bruklina;
Vašington stoji usred položaja. stoji na ušančenin
brežuljcima sred gomile oficira,
Lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši
suze,
Stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa
njegovih obraza,
Vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji
njihovi poverili.

Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
Sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni
vojnici,
Oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
Vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
On spušta lak poljubac na te vlažne obraze, na
jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.

6

A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.

7

Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,

Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.

8

Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni,
Oni struje, za ruke se držeći, povrh čitave zemlje
od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i
Amerikanac drže se za ruke,
Učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drži
se za ruke,
Gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog
ljubavnika, oni se pripijaju bez požude, njegove
usne pripijaju se uz njen vrat,
Otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju
s bezmernom ljubavlju, a sin drži oca svog u
naručju s bezmernom ljubavlju,
Seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
Dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj
prijatelja grli,
Učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena
nepravda je ispravljena,
Zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara,
i gospodar pozdravlja roba,
Zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine
patnja bolesnika,
Prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje
zdravo, sušičava pluća oporavljaju se, uboga
nevoljna glava oslobođena je,
Zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i
lakše nego ikada,
Dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
Oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale
krvi bude se u dobrom stanju,
Oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju
noći, pa se bude.
I ja izlazim iz noći,
Odsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet
vraćam i volim te.

Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
Volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u
kojoj sam tako dugo ležao,
Ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću
poći s tobom, ali znam, dobro sam došao i dobro
ću poći.

Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
vreme,
Provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
Vreme,
Provešću dan kako treba, o majko moja, i kako
treba vratiću se tebi.