Miloš Crnjanski

[SQUAW]

Vojnička pesma

Nisam ja za srebro ni za zlato plakao,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

A šta je meni do tih mramornih dvora
tučnog ponoćnog sata,
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glošu vuci.

Baš ništa me za crkve duša ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu dom.

Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.
U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

1918.

[SQUAW]

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Zagreb, 1917.

[Jolly_walker]

BOLESNI PESNIK

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa
dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma,
sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi.
Sve što sam ja reko
šapuće vam meko
dalje noći.

One vas vode u moje
osmehe i grehe,
za mnom daleko.

[Jolly_walker]

VETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono što, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne odanem za roblja.

Vetri će mesto mene kličići da jezde.
u vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

[Jolly_walker]

SERENATA

Čuj,plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
Pevaće ti; da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce zaboli
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti i strasti
ni plamena dosta da mene voli;

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

[Jolly_walker]

„Ležim, a moji prozori su žute boje. I, kukavan i bolestan, ja vidim kako iz mračnih podrumskih prozora viri zima. A ovo žuto lišće puno snega prati me već tri godine i pada mi na grudi i ubija me. Ležim i vidim samo drveće kroz prozor. Razgovaramo. Lišće mi njiše zbogom i pada. A zar nije ljubav samo lišće? Ja tako malo volim ljude, a lišće me tako dobro umiri. Moj život zavisi od njega. Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda: a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: „Zbogom, idem da ozdravim.“
Tražim dah, izgubio sam ga negde u lišću. Plaču oko mene, ali ne za mnom, nego za rumenilom, kojeg nema više na mom licu, za svetlošću, koje nema u mojim očima.“
odlomak iz Dnevika o Čarnojeviću

[SQUAW]

Priviđenja

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

U Danskoj, 1929.

[broj310]

сеобе су,дефинитивно,огледало овог нашег напаћеног народа,његова посмртна песма...разапети између европе и азије смо,расуте су нам кости уморне...

[Jolly_walker]

Seobe se nastavljaju večno

Kad se u svetu dogode zemljotresi, o njima se mnogo govori i priča. Beleži se, dok traje, svaka sitnica. Beleže se ljudske žrtve i imena žrtava. A zna se i koliko je, tom prilikom, porušeno kuća. Posle nekoliko godina, međutim, broj ljudskih žrtava se zaboravlja, pa se uvećava, izmišlja, a pamte se samo mesta, gde je bilo zemljotresa.
Tako je i sa vulkanima i poplavama.
Dok vulkani gore, o njima ima bezbroj vesti i podataka.
A kad se vulkani ugase, niko o njima ništa više ne priča, a izmišlja, ako priča.
Tako je i sa papirima iz prošlih vremena, koji govore o požarima, o kugama, o ratovima, pa i o seobama. Imena pojedinih familija, a još više imena pojedinca, iščeznu iz dokumenata. Zaboravljaju se čak i putevi čitavih rodova.
Pamte se samo mesta grobalja.
Tako se, posle brodoloma, na pučini mora, neko vreme još zna kraj pojedinca, ali kad prođe nekoliko godina, pobrkaju se imena davljenika i pamti se samo ime potonulog broda. Sudbina pojedinog čoveka, ili žene, sitno je zrno peska, koji izbacuju, na obalu, bezmerna mor, posle bura. Smrt jednog čoveka, ili žene, ček i kad, u tom istom trenutku, padne jedna zvezda sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptjima noćnih svitaca.
Kod svih naroda je zabeleženo samo to, da je pojedinac zrno praha!

[Kalina]

Sjajan tekst danas u Vecernjim novostim...a povodom godisnjice smrti:
U smrt iz inata
D.BOGUTOVIĆ, 29. novembar 2007

Osećajući da mu se bliži kraj, malaksao, sa znacima depresije, izbegavajući da u kuću primi i najbliže prijatelje, Miloš Crnjanski je svoju poslednju volju napisao 19. jula 1977, kojom je sve što je imao ostavio supruzi Vidi sa kojom je živeo 57 godina. U jesen iste godine zdravlje mu se naglo pogoršalo i svom doktoru Mihajlu Bogdanoviću mirno je govorio: “Sve je gotovo, doktore... Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi...”
U stanju bunila, sutradan je prebačen u bolnicu gde su sve analize pokazivale da je stanje organizma uglavnom normalno. Odbijao je svaku komunikaciju pa i hranu, a na nagovor da bi trebalo ipak nešto da pojede, Crnjanski je odgovorio: “Ja uopšte nemam nameru da živim”. Bile su to, kako je zabeležio biograf velikog pisca Radovan Popović, poslednje reči Crnjanskog. Umro je 30. novembra 1977, oko 17.30 časova u 84. godini. Konzilijum lekara ni posle obdukcije nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su samo da je smrt - psihosomatske naravi.
Osam meseci kasnije Vida Crnjanski sačinila je testament u kojem je izrazila želju da se osnuje fond i nagrada Miloš Crnjanski, a deo predmeta i rukopisa iz njihovog stana u Ulici maršala Tolbuhina 81 namenjen je Narodnoj biblioteci Srbije. Umrla je iste jeseni, takođe u 84. godini, a u Narodnoj biblioteci Srbije kasnije je načinjen legat Crnjanskog koji ovih dana nije dostupan javnosti zbog zamašne rekonstrukcije ovog velikog doma knjige.
Od predmeta iz doma Crnjanskog u legatu se brižljivo čuvaju njegov pisaći sto, stolica, lampa, pisaća mašina “adler”, koju je svuda nosio sa sobom i na kojoj je napisao “Seobe”, “Roman o Londonu”, “Lament nad Beogradom”, “Embahade”...
Nada Mirkov, koja se stara o legatu, ukazuje nam i na lična dokumenta velikana, koja su klasifikovana i sređena, kao što su lična karta, vojna knjižica, dokument o službovanju, pasoš, vozačka dozvola, studentski indeks, novinarska članska karta, zapisnik sa dvoboja... A dvoboj se dogodio 1926, i u njemu je samo pukim slučajem Crnjanski ostao živ. Pun snage i sebe, sportista u nekoliko disciplina, mladi pisac se u jednom trenutku posvađao sa petoricom vazduhoplovaca, išamarao ih po licu belim rukavicama i sve pozvao na dvoboj. Svi su to odbili sem Tadije Sondermajera, komandanta vazduhoplovstva i solunskog heroja, koji je želeo da odbrani oficirsku čast. Kako je, prema kazivanjima prisutnih. zabeležio pisac Vladimir Bunjac, svedoci Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i pisac Dušan Matić.
Dvoboj je održan u šumarku nedaleko od Vršca, po starom viteškom ritualu. Pravo prvog pucnja dobio je Crnjanski, ali je promašio. Njegov protivnik je, zatim, podigao pištolj, dugo nišanio u glavu, povukao oroz jedanput, drugi, treći put, ali se pucanj nije čuo. Ispostavilo se da Sondermajer nije znao da rukuje starinskim pištoljem porodice Dunđerski. Pošto je Matić tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja, prema rit