Miloš Crnjanski

[SQUAW]

Sudba

Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.

Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

[SQUAW]

Trag

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.


Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...


puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

[SQUAW]

Život

Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

[SQUAW]

Uspavanka

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

[SQUAW]

Serbia

Isplivah groblju, u nesvesti, kao modar rak.
Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana.
Sa neba je u svet oticala noć zvezdana,
a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen,
za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom,
još u mutnom snu, u vale i pene raznesen,
poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah,
ili je ledeni vir zore, što mi guši dah?
Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom,
i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom,
Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovirih: Serbia.

Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam,
ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam.
Trideset godina da čekam da mi se javiš
i zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplaviš.

Talasaj,
miluj, spavaj - kao jarak sad čeka zavičaj,
da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ.
Kad iznemognem, i moga raspadanja talog
slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv,
u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.

O, ta krpa,
strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa,
bednica što vreba put i stada, iz zaseda.
To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima,
što ni sahraniti mirno u nebesa ne da,
sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video?
I njoj me mati dojila, od prvoga plača?
LJubičasti Šar zna koliko sam se stideo,
jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali,
već ta zemlja koju se umaram da razgalim!
Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali,
kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote države sam ludeo,
u duši miris gorak rađanja udisao,
pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo,
brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

I sad, u toj
brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj,
ne samo da senima svojim ne nađoh mira,
nego ni za tuge, što se rodih da ublažim,
ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!

U Serbii, zornjaču tražim.

A biće:
ametist nisu ni ovde zenice, kad sviće,
i dah je žića manje, nego u tušini, čist.
U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli
i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list,
umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Da li je
to ista moć, koja sve rasipa i razlije?
Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj
žut?
Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim,
kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put,
što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

Ili sjaj
jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj,
pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap?
Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?
Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap,
prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?

Uvek sam, bled i prazan, u sveta ovog slasti,
znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.
Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti,
i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i javom.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura,
koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!
Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,
da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.

Nadah se da ću na brdu umoran da duhnem,
začeće i veselje poljupcem da potpirim.
Rascvetane padine da vračam i ukunem,
nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim!

Pa to zar
da bude i meni grob? Gde je bolan Svetozar
milovao lica, pod obrazinama ruskim?
Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?
I ja ću tu vrteti, po gungulama uskim,
bedne znake ljubavi, sve praznijih i tiših?

I bi rat,
da se, nad grobljem našim, omili smeh i razvrat,
i skine, navek, žud za sinom, sa mutna oka?
Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli,
duž mladosti, neveselost gorka i duboka,
da sa Serbiom umru i mog imena smisli?

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim,
to proleće, sa svojim biljkama i bubama?
U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim,
nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Zar me nije kiša mutna, marta i aprila,
uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih?
Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila,
što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih?
Ne ostade mi ni mila roda,
što, bela, rumenom nogom, hoda.

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog,
prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog,
u kome se nevidljivo u vidljivo menja,
nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!

Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote,
i prvo poniženje, kikotom je opeklo,
ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,
sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.

Žar, san, svilu, pesam, šta li, sad, u ruci držim?
Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim.
Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim,
sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?

Da li tela, mili gradovi, ili seni, to
drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?
Sve ono što videh drago, tužno, plemenito,
zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izljubih?

Vratih Ti se!
Pa zar da kopnim, bolujem, mrem,
u smrti, kuda si brdovita se rasula?
Budućnost, što mi obeća rascvetani Srem,
uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.

LJubav mutna više na usnama mi ne rudi,
nit mi po nesvesti protiču preobraženja.
Zgusnuo žar za Tobom sija mi još iz grudi,
ali pun žalosti i očajnog razdraženja.

Neću sačuvati ni misao,
da sam cvetnu granu udisao.

Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi,
svemu što je bilo sazidano uvrh gora?
Zato su frulom planini svirali pastiri
i duši mojoj Serbia bila što i zora?

Na Krfu, 1925.

[blueella]

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

[SQUAW]

LJUBAVNICI

Niko nas nece podeliti vise,
na dobre i gresne.
Tajni smo kao grane snezne,
a sve sto je staro u ljubavi,
place sve tise.
Jos malo samo, pa cemo
sumorni, sa osmehom tuznim,
u strastima ruznim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili necem drugom,
mocnom, nad proplankom jedne sume mlade,
naci cemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu nocnom.
Nade svih koji se bolno smese.
I, kad, opet, kao vecni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
necemo znati koji greh to bese,
medju gresima sto ko oblaci plove,
sto nam ta tela i duse dade divne i nove.

[SQUAW]

DEVOJKA

Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti.

1921.

[SQUAW]

Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.