Veselin Dželatović

[plemeniti vitez]

ЛЕПОТИ ТВОЈОЈ ДАРИВАЋУ РИМЕ

Кроз тмину гротла, предворја пакла
битишем давно отаљане дане
у каменом срцу, што је к’о од стакла
последњи зрак си што може да гране

О дјево бајна, осветлај ми дане
утеху пружи песнику што пати
љубављу својом извидај ми ране
поново осмех на лице ми врати

Лепоти твојој дариваћу риме
љубави коју неизмерно дајеш
твоје ћу нежно шапутати име
кроз песме моје где вечно трајеш.

Веселин Џелетовић

[plemeniti vitez]

ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ

Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би имо’о неко вечно да те воли.

И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге

Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи

Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје

А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више

Веселин Џелетовић

[plemeniti vitez]

РУЖИН ТРН

У жубору реке и мирису цвећа
слутим нову љубав светлију и вишу
к’о олуја тешка кад се предосећа
као ласта која наслућује кишу

О зашто такву незаслужну казну
у лику твоме судбина ми шаље
нудиш лепоту и душу празну
милости немаш а мучиш и даље

Немајући снаге да од тебе одем
заробљен виром у матици речној
ја ћу као славуј на трње набоден
болно певат’, ружи, о љубави вечној

Веселин Џелетовић

[plemeniti vitez]

ТРАЖИМ ТЕ
Бледилом памћења
у покушају спознаје твог лика
лепотом сећања
против ружних дана

као зора
која сигурно и неумитно
полако растерује мрак
и овлада простором
тако и твоја слика
која нежно израња
из сећања
растерује све моје страхове
и овлада мојим срцем.

у покушају спознаје
сазнајем да те нема
у бледилу памћења
тражим те
кроз маглу, јуче, године...

Veselin Dzeletovic