Dragana Konstantinovic

[Lady in red]

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

[Lady in red]

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

[Lady in red]

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

[Lady in red]

MOJA ZEMLJA


Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

[Lady in red]

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

[Lady in red]

VEČERA

Uči

Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

[Lady in red]

ŠETNJA GRADOM


Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

[Lady in red]

VESTI


Čitam neke vesti, sve pisano jasno,
sve je tol'ko dobro da boljega nije,
pa se pitam ako je sve tako krasno,
zašto mi drug piše iz Australije?

Čitam neke vesti, sve je tako fino,
kako sunce sija, kako cveće cveta,
pa se pitam što mi brat ode sa sinom
čak na Novi Zeland, s one strane sveta?

Čitam neke vesti, sve pisano lepo,
kako neki ljudi bolji život grade,
pa se pitam kom sam verovala slepo
i što ja sad pišem pesme iz Kanade?

[Lady in red]

IMA JEDNA ZEMLJA


Ima jedna zemlja al' joj ne znam ime,
ni na jednoj karti ne može se naći,
odvojena od svih plaši se i zime
i još mnogo čega što je može snaći.

Ljudi već navikli na previše toga
tapkaju u krugu vise k'o aveti,
napušteni i od sveta i od Boga,
sami s' svojom mukom i svojom pameti.

Nekad mi se čini da svi tamo sniju
k'o u nekoj bajci stogodišnje snove,
pa da zatvorenih očiju, ušiju
ne vide da sviću neke zore nove.

Princ na belom konju kao da se čeka
da čarobnim mačem dotakne sve ljude,
kao da im treba čarolija neka
da otvore oči i da se probude.

Ali, princa nema niti će im doći
makar ga čekali milenijumima.
Ah, kad bi probali da otvore oči,
videli bi da je sva snaga u njima.

[Lady in red]

OBLACI RATA

Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?