Miroslav Antic

[SQUAW]

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").


Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.


Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:
LJubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.
Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!

prepisala sa neta

[SQUAW]

IN MEMORIAM

1.
Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antic.

Zdere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.

Sa mojom zenom redovno leze
u krevet svake noci,
jer zna da sam tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.

I taj Antic,
koji me upropastio i kao pisca
i kao coveka,

dakle, taj Antic,
koji ce jednog dana vrlo spokojno
leci i u moju sopstvenu grobnicu,

pita me jednog jutra:
sta vam je,
bogamu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?

A sta se,
izvinite za izraz,
bas njega tice kako je meni
i dokle ja to mogu.

O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.

A on,
Pere ruke mojom rakijom,
ima kljuc od mog ateljea,
petlja sa mojim plavusama.

Ljudi,
taj me tera da citam knjige,
ogovara me u rodjenoj kuci.
Svasta laze.

Mojoj deci,
zamislite svinjariju:
mojoj deci kupuje sladoled
i podmicuje ih.



2.
Bio sam mornar,
bezao sam.

Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronadje,
u nekoj bednoj ulici Zolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci,
i rasplace me.

Mati moja Melanija,
koja i ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
vise ga voli,
vise mu veruje,
i on to jos kako koristi.

A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pisem biografiju.
On je ta uvazena zivotinja
uveravam vas,
on je ta uvazena zivotinja
kojoj ja dizem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgadjen
sto moram dam u javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.



3.
Kad sam ja,
na primer,
skakao sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.

Kad me je doktor Savic lecio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
s filmom.

Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.

Mesao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.

Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac.

Jedan koji je trpeo
sve ono sto ja nisam mogao da istrpim.

i koji sada tako divno zuri
da crkne sto pre umesto mene,
da bi umesto mene,
djubre jedno,
da bi umesto mene
sto pre jedini ziveo.

[SQUAW]

BESMRTNA PESMA

1.

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.


Na trepavicama magla,
Na usni pepeljast trag.
Da li ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?


Ko sneg na toplom danu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar tu ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?


Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al` lukava duga


I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh,
Prestizi vetar i ptice.


Jer svaka vecnost je kratka.


Odjednom: nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.


Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.


Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.


Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.


Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako,
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.


Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.

Isao...


Ispredi iz svoje aorte
pozlaceni novac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.


I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplaseni oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja.



2.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.


Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.


Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.


Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi,
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.


Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti razcovecen.


Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.


A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.


Znas li sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.


Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.


Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.


Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.


Nemoj da budes tuzan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, cudno drag.


Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.


To neka bude tajna.


Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

[SQUAW]

KAD SAM BIO GARAV

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

[SQUAW]

BEOGRAD

1.
Necu da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokazem
da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva
restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnostvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe ce ostati iste ulice, i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i
raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo
vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz covecanstva.

[SQUAW]

PSOVKE NEZNOSTI


I

Najveca slova ljubavi:
jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.

Najveca slova nemira:
jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeskao vrlo mirno.

Moj buduci gospodin spomenik
tih noci me je proganjao, proganjao,
duz praznih bulevara,
pod maglom neprozirnom.

Taj ludak je nekim bronzanim culom shvatio
to sto se od mene taji jos od kamenog doba.

Dokazao mi je takve stvari
od kojih bi se i bog prorocanstva zadivio.

Kopao mi je javno raku
i sekao mi vene,
a sav je izgledao detinjast,
sav je izgledao dobar.

Vadio mi je prstom oci,
a mlakim glasom neprestano me umirivao,
umirivao.

Najveca slova zivota:
kad sam u sirokom luku zivot obisao.

Najveca slova neznosti:
kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.

A onaj premudri od bronze
kao avet je za mnom isao, isao,
i na nos mi izisao,
uceci me da letim korenjem zakovan u zemlju,

i milovao me po kosi,
i razbijao mi glavu.


II

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica,
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan,
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio: u redu,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio: u redu,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista vise nicega nije zao,
i necu urlati,
ni sliniti u rukav ako sutra neko,
ko bude pozvan da nisani,
na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovakvi prljavi
grizli i parili,

da nismo ovakvi nakazni
pre vas krvarili
i sanjarili,

voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti
zaglusujuci svet.

Najveca slova sramote:
kad sam bez stida presvlacio,
svojerucno,
do gola,
toliko mamurne usedelicke noci.

Najveca slova ozbiljnosti:
kad sam se strasno segacio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama,
naglavce.

Najveca slova vojevanja:
kad sam u svojoj brzopletoj samoci
mimoisao metkom jedino cello koje imam,
pobrkavsi sve pravce.

[SQUAW]

NAJDIVNIJI GRAD

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.