Desanka Maksimovic

[silvia]

Čežnja u tuđini

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

[silvia]

[silvia]

PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu:
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kao žene na perilu.

A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.

[TVO.JA_]

Dve molitve

Za njega

Boze skriveni iza hladnog neba tajni,
Ti sto beskrajem moju dusu zasu,
ruke Ti uzvijam u slabosti casu:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmesane behu istine i lazi,
i ne osetih tad da mi je drazi
od celog sveta on, pa sam bila
tudja njemu najblizem.

I razidjosmo se tuzni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka recne brane.
Sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oci se nase na rastanku sretase
sa druge neba strane.

Vise nemam njega. Boze, svojom milostom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad : nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala.

Bojim se: s njime sam isla, a na druge se smesila,
s drugima isla, a njemu kasno stizala.
Bojim se: kad on me gledao, na drugog oci dizala.
Mozda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgresila.

Poslusaj, Boze, reci ove pune hlada
i srce moje sto se bolom preliva:
neka milost Tvoja njega blago celiva.
Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.

Za mene

Boze sumorni, iza sumnje vidika sivi
htedoh da se slazem, da ga ne bih morala koreti
sebicna sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on zivi,
a mene ne voli.

I tuzno je sad. Nijednim vise lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me utesi;

mogu proleca nad ovim zemlje pasom
mirisati vecito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta.
je necu i ne mogu nijednim vise spasom
da se izbavim.

Sad. Boze dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde s neba plava,
jer olovna kaplja zla, sto spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca sto pobra,
uzberes i moje srce puno mana,
seti se, Boze, mojih tuznih dana,
jer ti znas koliko je tesko biti zalosna,
a biti dobra.

Desanka Maksimovic

[TVO.JA_]

Zla noc

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,


Dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

D.Maksimovic