Žak Prever

[NSdjanka]

...Gospodin Prever ustaje svakoga jutra rano, sa prvim suncem Pariza (dakle ne suviše rano) i izlazi na svoju terasu odakle osmotri nebo i pariske krovove, zadimljene. Oh,quel beau jour! (oh, kako je lep dan!) uzvikuje tada gospodin Prever i hita da se otisne u grad u susret danu. On uzvikuje svakog jutra "Oh,quel beau jour!", svakog jutra, u proleće, leti, u jesen, zimi, uvek, i uvek sa podjednakim ushićenjem, jer on pozdravlja dan i sve što dan nosi, bila kiša ili sunce, sneg ili oluja...
(D.Kiš o Preveru)

[memento]

Већ као доста млад заволео сам Превера, као, уосталом, и многи други из моје генерације. Сјајан, искрен, непосредан. Волео је слободу, љубав, жене...

Једно време сам сакупљао псовке. Имао сам их читаву збирку. Чак сам понешто и писао њима. Тешко је поверовати како и шта све људи псују. На жалост, у рату сам изгубио те, као бројне друге рукописе...

Можда ћете сада помислити, у каквој су сада па то вези Жак Превер и псовке. Могу вам рећи - у значајној. Жак Превер је био расан псовач. Волео је да псује, као и да користи народне изразе за неке ствари и радње, које не можете наћи у његовим песмама. Због тога ми се лично још више допада. Међу помињаним списима, које сам погубио, налазио се и један интервју који је велики песник дао неком од ондашњих југословенских новинара, у којем говори о тој својој великој страсти...

И песници су само људи. У главном добри, баш као Жак Превер.

[SQUAW]

Živi pesak

Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
A ti
Ko alga što vetar je miluje nežno
Na pesku postelje u snu se protežeš
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
Ali u tvojim očima poluotvorenim
Dva mala vala
Su ostala
Demoni i divote
Vetrovi i plime
Dva mala vala da me utope.

[SQUAW]

Veliki manevri

Noć goni dan koji proganja noć
Senke bez broja
Brojevi bez senki
U beskraj
Strojevim korakom
Broj senki
Senka brojeva
U beskraj
Napred marš
Noć goni dan koji proganja noć
A čopor beskrajnih dana zavija na život.

[broj310]

ја сам кадгод, у нека већ давна времена, после претакања вина из чаше у себе знао...
рецитовати превера...њој.
рецимо ону-

пошла сам по плетиво и сиво јаре...

[SQUAW]

broj310 kaže: пошла сам по плетиво и сиво јаре...

Oblaci

Pošla sam po pletivo i sivo jare
pošlo je za mnom
uopšte se ne plaši poput velikog
još je i malo

I ona sama bila je mala
ali je iz nje već govorilo nešto staro kao svet
Već
je znala
surove stvari
kao na primer
da se valja plašiti
I gledala je jare i jare u nju
i samo što nije zaplakala
Ono je kao ja
reče
pomalo tužno pomalo veselo
I onda se nasmeja
u to poče da pada kiša.

[SQUAW]

PUTOVANJA

I ja
kao slikari
imam svoje modele

Jednoga dana
zapravo juče
na platformi jednoga autobusa
posmatrao sam žene
koje su silazile u Ulici Amsterdam
Odjednom kroz staklo autobusa
primetih jednu
koju nisam video kad je ulazila
Sedela je sama smešila se divno
u istom času mi se dopala silno
ali tog istog trena
shvatih da je to moja žena
I bi mi milo.

[SQUAW]

VOLJNO

Stavio sam kapu u kavez
i izašao sa pticom na glavi
Šta
nema više salutiranja
upita major
Ne
nema više salutiranja
odgovori ptica
Pardon
izvin'te mislio sam da je trebalo salutirati
reče major
O ništa ne mari svako može da se prevari reče ptica.

[SQUAW]

Iznenada buka

Iznenada se čovek probudi
usred noći
oseti muku
pa i ne želeći sluša
tihu viku strepnje
buku koja ne diže buku
ćutanju koje strašno viče
u velikoj školjci noći
ta bezglasna vika... kao zvuk pepela...
čovek uzalud pokušava da se od nje brani
vika nastavlja da stravično i tiho
viče
ta buka ne pravi nikakvu buku
onda čovek skače s kreveta
otvara prozor
i traži od ulice da nešto učini
moli je da diže buku
pravu buku živu kao život
ali ulica ostaje gluva
kao gluva kučka
nema kao mutava sova
kao ostriga
prozor gleda na groblje
zid a iza njega pod zemljom mrtvaci
nigde žive duše
samo buka koja ne diže buku
i napolju se šeta
predelom mrtvog sveta
predelom noći
a čovek glavom o zid udara
rana se otvara
krv šiklja kao vrelo kao bešumni izvor
čovek i dalje čuje strašni žubor
vode koja izvire
nesanice ledeni zov
i pobeđen kao čovek koji umire
skljoka se na pod
odjednom
ptice sa groblja Per Lašez se bude
i cepaju noć
sunce se diže
bledo kao ljudi koji nisu spavali
gde li je samo provelo noć
možda u javnoj kući
tamo... vrlo daleko
na strašnoj Javi nekoj
čovek se takođe diže sav krvav cvokoće
od svežine noćne
grčevito se drži za prozorsku ogradu
i gleda kako sija sunce koje se spaslo iz
brodoloma noći
osluškuje sve glasove života
zinuo je
zadivljeno
smeši se njegovo lice
krvlju obliveno.