Vladimir Vladimirovič Majakovski

[blueella]

Pitka filozofija na dubokim mestima

Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.

[blueella]

Vladimir Vladimirovič Majakovski Bagdadi pored Kutaisa, 19. jul 1893. - Moskva, 14. april 1930.), je bio ruski književnik.

Pošao je u slikarsku školu, bio zatvoren zbog socijalističke agitacije, oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i stavio u njenu službu svoj pesnički i slikarski talenat. Pesnički rad počeo je kao futurista, stojeći ujedno na čelu toga pokreta. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom a zatim i revolucionarnom razdoblju istorije Rusije i čovečanstva. Uvodi u poeziju vulgarizme, žargonske reči, namerno grube antiestetizme, stvara vlastite kovanice, služi se vrlo često igrom reči, dotada nepoznatim metaforama, a posebno voli hiperbole.

Razbija tradicionalnu ritmičku strukturu stiha i stvara novi, u grafičkom slogu "stepenasti" stih, koji posebno pogoduje stavu retoričkog pesnika koji se direktno obraća velikom auditorijumu. Smisao takve poezije odvodi ga direktno na revolucionarnu tribinu, miting. Eksperimentalnu liriku slede velike lirske poeme monološkog tipa "Oblak u pantalonama", "Rat i svet", "Čovek". Stavljajući poeziju svesno u službu revolucije piše agitacijske pesme ("Levi marš"), scensko delo na temu revolucije s biblijskim motivima "Misterija Bufo".

Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije, a delovao je i na pesnike izvan SSSR (Aragon, Beher, Vapcarov i dr.)

Završio je život samoubistvom.

[gaga73]

O LJUBAVI

Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

[gaga73]

EVO VAM

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja- jevtinih reči, rasipnik i trošardzija.

[gaga73]

* * *
Ulice guzvam koracima besnim,
Krijuc taj pakao gde da denem sebe!
Koji je to Hofman nebesni
ismislio prokletu, tebe?!...

* * *
... Sa zemljom tople klime
se oprostis
bez tuge,
odlazis srecno -
al zemlju
s kojom si
mrznuo do kosti
moras voleti vecno...

* * *
... A masina duse
vremenom se kvari...

* * *
... Da sam te krunisao
zaboravices sjutra,
i to da mi dusa strada
od ljubavnih briga,
a nemirnih dana
karneval mutan
prosuce stranice
mojih knjiga...

* * *
...Rec za recju
iz secanja cupam,
nijedna ne moze
da pronadje mesto
Fabrika reci,
oskudna i glupa.
A reci prave,
gde ste?...

* * *

[Beatrica]

Pismo drugu Kostorovu iz Pariza
o sustini ljubavi

Oprostite mi, druze Kostorove,
s urodjenim mirom vasim,
sto ove uzgredne pariske strofe
na liriku bezobzirno tracim.
Zamislite: ulazi zena u hol,
nakit i krzno- ti je sve.
Upitah je, i rekoh joj
- da li pravilno ili ne?-
Ja sam, drugarice, iz Rusije.
U mojoj me zemlji znaju svi.
Video sam device krasnije,
i lepse nego sto ste vi.
Poete su devojkama mile.
Ja sam pametan i grlat dovoljno,
reci su me uvek zavodile-
slusajte samo zadovoljno.
Ne shvatajte me kao gada,
il' vetropira s laznim osecanjem,
ja se jedva prevukujem sada,
ljubavlju zauvek ranjen.
Za mene ljubav nije sto i svadba:
raskines- i u redu.
Pre bih, verujte, na sva ta
sveta kubeta bacio uvredu.
Ako su bodrobnosti vazne,
neka se sala izbrise,
meni se, lepotice,
dvadeset ne slaze,
vec trideset.....i vise.
Ljubav, ko ugalj, nikad ne sazize,
niti njene plime kipeci nose-
ona se iza grudi planina dize,
nad dzunglama kovrdzave kose.
Voleti- znaci: u sumu pobeci,
i do noci tamne, bez predaha
sekirom drva seci,
ruseci snagu svog uzmaha.
Voleti- to je: carsafe zguzvane
u bdenju zameniti Kopernikom.
Njega,
a ne muza Marije Ivanovne,
smatram svojim suparnikom.
Ljubav za nas nije raj u domu;
ona neprestano sapuce o tom,
da se opet nasao u pogonu
hladnoga srca motor.
Vi ste s Moskvom raskinuli vezu.
Godine su ipak rastojanje.
Kako da vam objasnim tezu:
kakvo je pravo stanje?
Na zemlji, od ognja sve je sjajno...
A na nebu plavom zvezda se rastace.
I kad ne bih pesnik bio slucajno,
postao bih, mozda zvezdocatac.
S trga sumovi huje,
pokrecu neku dvokolicu,
ja lutam i stihove zapisujem
u svoju putnu beleznicu.
Ulicom auto leti,
kao da zemlju ne gazi.
Misle za mene prepametni:
covek- u ekstazi.
A spalir, vrevom i senkom,
ispunjen sasvim do konca.
Tu bi i medvedu nekom
izrasla mala krioca.
I eto, pred jednu kuhinju,
kad je prekipelo sve to,
iz seva do zvezda sinu,
rec zlatnom kometom.
Kustrav se rep u nebo zabi,
blesti i gori paperje belo,
dvoje zaljubljenih da bi
kroz sapat zvezde videlo.
Da bi krenuo, trgao, probudio..
one sto su im oci slabe,
da bi glave neprijatelja srubio,
iznenadnim bljeskom sablje.
Sebe, dok krv u srcu struji,
ko na sastanku, cekajuc dosta,
osluskujem: ljubav bruji-
ljudska i prosta.
Uragan, vatra, voda-
to urlikom se jate...
Ko ce da ih ukroti?
Mozete li?
Pokusajte....