Sylvia Plath

[SQUAW]

Silvija Plat
27. 10. 1932 – 11. 2. 1963

Silvija Plat je rođena u Bostonu 1932. godine. Odličan student Smit koledža i žena engleskog pesnika Teda Hjuza. Godine 1960. objavila je u Engleskoj zbirku Kolos, a 1963. pojavio se njen roman Stakleno zvono, pod pseudonimom Viktorija Lukas. Život je završila stavivši glavu u gasnu rernu u Londonu 1963, jedne veoma hladne zime, u kući u kojoj je nekad stanovao Vilijem Batler Jejts, njen duhovni i pesnički otac kome se neizmerno divila. Za sobom je ostavila dvoje male dece i rukopis nove zbirke poezije. Zapravo, priča o Silviji Plat počinje tek dve godine posle njene smrti, objavljivanjem Arijela, zbirke koja je izazvala ogromno interesovanje s ove i s one strane Okeana, doživela mnoga izdanja i proslavila svog tvorca.

Četiri su značajna momenta ove biografije na kojima se zasniva gotovo sva kritička literatura, sem nekoliko časnih izuzetaka: rani gubitak oca, potajno neprijateljstvo prema majci (formiranje Elektrinog kompleksa), gubitak muškarca i samoubistvo.

Snažan erotizam karakteriše čitavo delo Silvije Plat. Opsednutost smrću samo je konsekventna posledica ogromne erotske snage koja se od ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca. U njenoj poeziji smrt se dosledno doživljava kao erotski čin u kojem se diskontinuirano biće, kako kaže Žorž Bataj, predaje svom kontinuitetu koji je i pronađeni smisao i mogućnost ponovnog rođenja. Sva ova tri erotizma prelivaju se u njenoj poeziji jedan u drugi, služeći se kako neiscrpnim arsenalom hrišćanske simbolike, tako i artiklima i artefaktima savremenog sveta pretvorenim u svojevrsne fetiše. Biti u vlasti erotizma znači ne znati za granice, znači kršiti zabrane.

Dok je pisala onako kako je to svet želeo, to jest njena majka, njen muškarac, njene kolege, njeni profesori, konačno Jejts i kompanija, dok je očekivala aplauz, Silvija Plat je bila Kolos. Kad se razbilo ogledalo u kojem je tražila svoju idealnu sliku, tek tada, na komadićima srče, njena autentična stvaralačka energija, oslobođena njenog "kraljevsko-kurvinsko super ega", mogla je da stvori pravu sliku – Arijela, za kojom je tako dugo tragalo njeno istinsko biće. Kao da su se na nju u potpunosti odnosile reči koje je Blok uputio Ani Ahmatovoj: "Dosta, ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom!"

Priče o Silviji Plat kao feministkinji besmislene su koliko i proglašavanje njene poezije za intelektualnu. Pojavni svet, kao spoljašnje iskustvo, bio je za nju samo povod da se govori o onom drugom svetu, svetu unutrašnjeg iskustva kojem i pripada erotizam i koji sa razumskim ima malo ili pak uopšte nema doticaja. S druge strane, samo je na oko paradoksalna tvrdnja da su njoj autoritativna majka, provincijalna sredina i neprobojni muški bedem bili neophodno potrebni kao izazov i izvor snage. U erotizmu, kaže Bataj, veličina zabrane proporcionalna je erotskoj snazi i dobijenom zadovoljstvu. Najbolju "žensku" literaturu pisale su malograđanke, a ne emancipovane žene oslobođene društvenih stega oličenih u patrijarhalnom moralu zapadne civilizacije. Tamo gde su se puritanizam i tradicionalna ženstvenost sudarali sa dubokim prodorima u metafiziku bića i sveta, otpor je bio tako silovit da je pucala kora života rađajući bebe od najčistije duhovne tvari.

Kritička literatura o Silviji Plat davno je prerasla njeno neveliko delo. Sociološki gledano, ona predstavlja tipičan američki fenomen, potrebu društva da se, s vremena na vreme, identifikuje sa nekim od svojih žrtvovanih predstavnika. Pažnja koju je njeno delo izazvalo posle njenog samoubistva, po mišljenju Suzan Sontag, "pažnja je drugog reda, neka vrsta apoteoze". Savremena američka istorija prepuna je ovakvih primera. Merilin Monro i Dženis Džoplin, za života erotski simboli, postale su svetice. Džon Lenon je pevao, dok je nag išao u susret svom ubici, "Raspeli su me" – i raspeli su ga. Plath-people, kako poklonike njene poezije podsmešljivo nazivaju neki kritičari, bez zazora manipulišu "krvlju i telom" Silvije Plat u sasvim religiozne svrhe. Snaga erotizma nastavlja da deluje jer, dosledan je Bataj, "erotizam je potvrđivanje života čak i u smrti".

Ljiljana Đurđić
(delovi pogovora i prevod sa engleskog)

[SQUAW]

Ženski Lazar

Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
sjajna kao nacistički abažur,
moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.

Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.

Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki
Gura se da vidi

Kako mi odvijaju ruku, nogu-
Veliko svlačenje.
Gospodo, dame,

To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža

Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slucaj

Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena

Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.

Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.

Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni

Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenađenja:

"Čudo!"
Koji me obara.
Plaća se

Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se
Slušanje mog srca -
Stvarno kuca.

I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi

Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor,
Zato Herr Neprijatelj -

Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata

Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.

Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema -

Parče sapuna,
Burma s venčanja,
Plomba zlatna.

Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez
Oprez.

Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.

[SQUAW]

Lezbos

Pakost u kuhinji!
Sikću krompiri.
Sve je to Holivud, bez prozora,
Neon trepće kao užasna glavobolja
Stidljive papirnate trake namesto vrata -
Pozorišne zavese, udovičine lokne
A ja sam ti, draga, patološka lažljivica
A moje dete - vidi je, smetenu na podu,
Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita -
Zasto je ona šizofrena,
Rumeno njeno i belo lišće, panika,
Bacila si njene mačiće kroz prozor
U nekakvu cementnu jamu
Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne može to da sluša.
Kažeš ne podnosiš je,
Kopile je devojčica.
Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio
Očišćen od glasova i istorije, statičke
Buke novog.
Kažeš trebalo bi da udavim mačiće. Njihov smrad!
Kažeš trebalo bi da udavim svoju devojčicu
Prerezaće sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj.
Beba se ceri, debeli puž
Na uglačanim rombovima oranž linoleuma.
Njega bi mogla da pojedeš. On je dečak.
Kažeš muž ti ne valja.
Njegova jevrejska mama čuva njegov slatki seks
poput bisera
Ti imaš jednu bebu, ja imam dve.
Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da
češljam.
Trebalo bi da tigraste gaćice nosim, avanturu bi
trebalo da imam.
Trebalo bi da se sretnemo u drugom životu, trebalo bi
da se sretnemo u zraku,

Ja i ti.

Dotle tu je smrad masti i bebina pogan.
Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje.
Smog kuvanja, smog pakla
Preplavljuje naše glave, dve zlobne oprečnosti,
Naše kosti, našu kosu
Zovem te Siroče, siroče. Bolesna si.
Sunce ti daje čir, vetar ti daje TBC.
Nekad si lepa bila ti.
U Njujorku, u Holivudu, muški su govorili: "Svršila?
Uf, mala, strašna si"
Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva.
Impotentni muž izlazi na kafu
Pokušavam da ga unutra zadržim
Stari gromobran,
Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko.
Baca se niz plastično kaldrmisano brdo
Išibana trola. Varnice su plavičaste.
Bljuju plavičaste varnice,
Rasipajući se u milion čestica poput kvarca.

O dragulju! O, dragoceni!
Te noći je luna
Teglila svoju torbu, bolesna
Zver
Gore nad svetlima pristaništa
A onda je postala normalna
Tvrda, izdvojena i bela.
Sjaj ljušture na pesku na smrt me je preplašio
Nastavili smo da sakupljamo pregršti, ljubeći ga
Meseći ga, telo mulata,
Svileni pesak.
Pas je pokupio tvoje pseto od muža. On je otišao.

Sad sam tiha, u mržnji
Do grla,
Tupa, tupa.
Ne govorim
Pakujem tvrde krompire kao finu odeću
Pakujem bebe,
Pakujem bolesne mačke.
O, vazo kiseline,
Ljubav je to čime si ispunjena. Znaš ti koga mrziš.
Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata
Što se otvaraju ka moru
Gde ono nadire, belo i crno,
A onda kulja nazad.
Svakoga dana puniš ga duševnošću, kao krčag.
Tako si iscrpljena
Tvoj glas je moja naušnica
Što lepeće i siše, krvožedni šišmiš
To je to. To je to.
Viriš sa vrata,
Tužna veštičara: "Svaka je žena drolja.
Ne mogu da komuniciram."

Gledam kako se tvoj dražesni decor
Zatvara nad tobom poput bebine pesnice
Ili sase, to more
Draga, taj kleptoman.
Još sam neiskusna.
Kažem: možda se i vratim
Znaš ti čemu služe laži

Čak ni na tvojim zen nebesima nećemo se sresti.

[SQUAW]

Dobrota

Dobrota se oko moje kuće šunja.
Dama Dobrota, tako je fina!
Plavi i crveni dragulji njenog prstenja dime se
U prozorima, ogledala se
Ispunjavaju osmesima.

Šta je stvarnije od detinjeg plača?
Možda je divljiji plač zeca
Al duše on nema.
Šećer sve leči, tako kaže Dobrota.
Šećer je neophodan fluid.

Njegovi kristali melem mali,
O, dobroto, dobroto,
Što parčiće sakupljaš ljupko!
Moje japanske svile, očajni leptiri,
Mogu svakog časa biti probodeni, anestezirani.

I evo tebe, s šoljom čaja
U paru zamotanom.
Mlaz krvi je poezija,
Ništa ga ne zaustavlja.
Pružaš mi dva čeda, dva ružina cveta.

[SQUAW]

Obešeni

Ščepao me za koren kose bog neki.
Cvrčah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka.

Ko gušterov kapak škljocnuše s vidika noći:
Svet šturih belih dana u duplji bez senika.

Grabljiva dosada za ovo me drvo pribi.
Da je on na mom mestu, isto učinio bi.

[SQUAW]

GROZNICA 41


Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k'o trostruki

Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti

Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se

Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,

Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,

Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.

Tela preljubnika pomazujući
k'o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe il' bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam -

Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.

Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti...
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja

Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama

Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) -
Raju.

[SQUAW]

JUTARNJA PESMA

Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.


Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

[SQUAW]

OGLEDALO

Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Šta god gledam smesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo -
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružičastom, s mrljicama. Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je deo mog srca. No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.

Sada sam jezero. Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svećama i mesecu.
Vidim joj leđa i verno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim. Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamenjuje tamu.
U meni je utopila mladu devojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.