Poklonite pesmu...

[izabelitta]

ISTINITE REČI

III

Čista erotika, kaže on,
i lista dalje časopis
koji se sav smeši i uzdiše,
štamparska boja ne miriše na sebe
već na roze podvezice
na crno čipkano rublje
na nabubrele bradavice
(kakve nikada neću imati)
časopis se svija u pasu
i on ga nežno pridržava,
svaki list posebno,
analitički, kao kožu.

IV

Samo prvi put:
ja sam pustila ploče
(Koena, Arsena, Brela)
palila mirišljave štapiće
širila kosu po jastuku
odbijala da se svučem
gužvala pozajmljeni kimono.
Svanulo je brzo
(gotovo kao sedamdset sedme
u leto)
Sad je, verujte, sve drugačije
i mora da se spava:
sutra se radi.


Jelena Lengold

[ZOE]

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umorana sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.


N. Vranjković

[Aca1983]

Tebi sto citas ovaj post posvecujem sledecu pesmicu

...Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja...


Dis

[Aca1983]

Mora da je tebi…

Poslednje zrnce peska sad pada,
Iz peščanika i kao da staje vreme.
U srcu još živi želja i budi se nada,
snom upletena u sećanje žene.

Peščanik stari se opet okreće sporo.
Opet zrno po zrno počinje da pada.
Želje i žudnje što doći će uskoro,
prekri će uz huk plima ljubavi tada.

Svetlucavi pesak još tiho šumori,
dok veselo poskakuju poneka zrnca.
Vreme dok plovi peščanik joj govori,
zaključaj ključeve od svoga srca.

Sakrij ključeve u pesku vremena.
Zlatom ćeš zletiti tad zrno svako,
kad dođe ljubav k’o vatra kremena.
Znaćeš ,zašto je moralo biti tako.

Poslednje zrnce peska sad pada,
Iz peščanika i kao da staje vreme.
U srcu još živi želja i budi se nada,
snom upletena u sećanje žene.

Zlatko Knežević

[joksi]

PLAVI ČUPERAK - MIKA ANTIC

Plavi čuperak obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo… pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

[gaga73]

DA BIH S' TOBOM PROŠLA

Da bih s' tobom prošla pustoš ovog svijeta
Da bismo se zajedno suočili s užasnom smrti
Da bih vidjela istinu da bih izgubila strah
Pošla sam usporedo s tvojim koracima

Zbog tebe ostavih svoje carstvo svoju tajnu
Svoju hitru noć svoju tišinu
Svoj biser okrugli i njegovu bjelinu
Svoje ogledalo svoj život svoju sliku
I napustih perivoje raja

Tako bijah na svijetu bez koprene tvrdog dana
Bez ogledala vidjeh da sam gola
A pustinja se zvala vrijeme

Zbog toga si me svojim kretnjama odijenuo
I naučih živjeti u punome vjetru.


Sophia de Mello Breyner Andersen

[CHichaGlisha]

AKO ME ZABORAVIŠ



Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.


Pablo Neruda