Poklonite pesmu...

[gaga73]

PJESMA NJEŽNOSTI

Kad bi ti čovječan bio, moje bi ruke živjele,
vezući nježnosti i platna svilena,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Kad bi ti čovječan bio,
oči bi moje upaljene sjale danju i noću,
I uperene bi tako bile u tebe što sav bi blistao,
kao onaj što se okrunio bio sunčevim plamenom.

Kad bi ti čovječan bio, moja bi usta voće bila
za tvoju žeđ, i za tvoj san muzika ljubavna,
svečanost utjehe za tvoje nježnosti.

Kad bi ti čovječan bio, ja bih ti bila igračka djetinja,
oružje za tvoj rat, flauta u poznim ljetima
koja bi pjevala obredu vrlo bliskom smrti.


Kad bi ti čovječan bio, O, Odabrani,
ja bih sve bila u tvome postojanju.
Ali sam ništa . . .
Nisam drugo već ova žudnja neodoljiva da postojim.

I mislim, kad bi ti čovječan bio,
da bi ruke moje živjele vezući nježnost i svilu,
da ti prinesu haljine čudesne legende.

Cecilia Meireles

[CHichaGlisha]

Na sve spremna budi


Na sve spremna budi. U noći nekoj
kao devojčici pričaću ti bajke i skaske.
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno neću ti doći
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj.
U društvu s brezama šetaću u noći
a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U životima našim tek prvi čin je gotov.
Da bih bio muzej, ako želis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napišem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da čekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam još toliko toga, a u našim glavama,
na žalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad uđeš
s ulice.
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam
"Snežanu" i "Crvenkapicu"
i četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri
beznadežna zida tamnice.
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog držala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma što preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Izet Sarajlić

[zrNce]

Moje Veliko Slovo


Ti si jedno veliko slovo
u mom zivotu
neoprostivo i neduzno
namjerno i slucajno
ti si sve
i nocas ja se odjednom sjetim kise
koja je pala tog popodneva
sjetim se tvojih ociju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i nista nije stajalo
druga smjena je radila neumorno
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruze
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom
kisa je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama
ti si jedno veliko slovo u mom zivotu
i samo sam tebe ucio
kako se pobjedjuje ravnodusnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopcati tvoju kosulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kisa ne prestane
ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo vecernje tame
ti si zvijezda lutajuca
koja mi se seli iz oka u oko
pa sjetis li se kako smo izasli
iz te kise sretni
moje veliko slovo.


Zeljko Krznaric

[gaga73]

VIŠE NEGO IKADA

Jer ljubiti te to je tako slatko i duboko
k'o ova vjerna spokojnost vode
koja teče kanalima razlijevajući
svoju prijatnu blagost po poljima

Volim te na ovom mjestu zvona i stabala,
u ovom lahoru,ovim jasminima i dalijama.
Život i njegova ljepota dolaze mi otvoreno
kad mislim na tvoje oči pod ovim blijedim nebom.

Na ovoj čistoj i vlažnoj travi ne čuju se
moji koraci,ne prekidaju pjevanje ptica.
Magla već silazi sa svjetlošću popodneva,
u tvojoj odsutnosti i svojoj patnji
volim te više nego ikada.

Vierya Maruya

[Aiko]

Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi


Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[TVO.JA_]

Miroslav Antic - "Horoskop"

Govor

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.


"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.


Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.


Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.


Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.


Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.


Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

[zrNce]

NichiJa


Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?


Jelena Markovic

[CHichaGlisha]

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po šibici,
nežne reči šapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.




Ko sam ? Šta sam ? Sergej Jesenjin

[NSdjanka]

Stan-der malo, gosin dobošaru i
Otpevaj mi pesmu
Jer nimalo sanjiv nisam i nemam kuda da se denem
Stani malo, dobošaru, otpevaj mi pesmu
I u zveketavom svitanju praticu te bogobojazno
Premda znam da carstvo predvecerja povratilo se u žalove
Daleke
Išcilevši mi iz šaka
Ostavivši me na
Slepo tu, ukocenog kao spomenik nesanici
Svesnost me sopstvena opcinjava, stamen sam na nogama
No, nikoga da sretnem
A prepotopne prazne ulice premrtve su
Za snivanje
Stan-der, malo, gosin dobošaru, otpevaj mi pesmu
Nimalo snen nisam i nema takvog mesta gde uputiti bih se mogao
Povedi me na putovanje na svojoj carobno zaljuljanoj barci
Cula su mi bolno naoštrena, šake mi ne osecaju umora
Stopala su mi utrnula, tek vršci mojih cizama
Nestrpljivo ržu, orna za put
Spreman sam da se zaputim ma gde, spreman da išcilim,
U sopstvenoj povorci, ako si odlucio da mi zacaraš stazu,
Voljan sam da ti se povinujem
Pa me povedi, tako nestajuceg
Kroz dimne kolutove mojih mnenja, želja i misli
Dole, niz maglovite ruševine vremena, daleko iza naslaga
Zamrznutog lišca i korenja trava
Ucveljenih, preplašenih stabala, napolje, na vetrovitu plažu
Daleko od uvrnutog dosega pomamnog cemera, tuge i jada
Da plešem pod dijamantskim plaštom noci
S jednom rukom visoko uzdignutom u slobodnu tminu
Ocrtan pozadinom od morskih talasa i pene
Peskom s cirkuskih šatri koje landaraju u noci
Sa svom tom beznadežnom hrpom uspomena i sudbe strpanom i
Pometenom duboko pod talase
Da zaboravim na danas do sutra
Barem

Bob Dilan, Gosin dobošaru
(Sa engleskog prepevao Robert G. Tili)