Poklonite pesmu...

[Bazarov]

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet... izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac

[jovuk]

NE DAJ SE,INES

Ne daj se,Ines
Ne daj se godinama,
moja Ines,drugacijim pokretima i
navikama,
jer jos ti je soba topla;
prijatan raspored i rijetki predmeti.
Imala si vise ukusa od mene.
Tvoja soba-divota-gazdarica ti je u
bolnici.
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,po
poklonima,
pratila me slijedeceg jutra oko devet
do stanice.
I rusi se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom,kao list,
niz jednu beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu i
opkoljen pogledima.
Ne daj se ,mladosti moja,
ne daj se,Ines.
Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda,slucajno,uz vrucu rakiju,
i sa svega nekoliko recenica lose
prikrivena zelja.
Tvoj je nacin gospodje i obrazi
seljanke.
Prostakuso i plemkinjo moja!
Pa tvoje grudi,krevet,
i moja soba objesena u zraku kao
naranca,
kao narancasta svjetiljka,
nad zelenom i modrom vodom Zagreba;
Proleterskih brigada39,kod Grkovic.
Pokisla ulica od prozora dalje i sum
predvecernjih tramvaja.
Lijepi trenuci nostalgije,ljubavi
i siromastva,
upotreba zajednicke kupaonice
i-molim vas ako me tko trazi...
Ne daj se,Ines-evo me,
ustajem tek da okrenem plocu.
Da li je to nepristojno u ovakvom
casu,
Mozart,Requiem,Angus Dei.
Meni je ipaj najdrazi pocetak.
Raspolazem s jos milion njeznih i
bezobraznih podataka nase mladosti,
koja nas pred vlastitim ocima vara i
krade i napusta.
Ne daj se,Ines,
poderi pozivnicu,otkazi veceru,
prevari muza odlazeci da se pocesljas
u nekom boljem hotelu.
Dodrni me ispod stola koljenom,
generacijo moja,ljubavnice.
Znam da ce jos biti mladosti,ali ne
vise
ovakve;u prosjeku 1938-a.
Ja necu vise imati s kim ostati mlad,
ako svi ostarite,
i ta ce mi mladost tesko pasti,
a bit ce ipak da ste u pravu,
jer ja sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno,
a ponovo pocinje kisa kao sto vec kisi u
listopadu na otocima.
More od olova i nebo od borova.
Udaljeni glasovi koji se mjesaju:
glas majke,prijatelja,kceri,
ljubavnice,broda,brata.
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestalo je svjetla s tom bjelinom.
Jos malo setnje uz more i gotovo;
ne daj se,Ines.


Arsen Dedic

[gaga73]

Kad ptica prestane voljeti

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema ničeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj - budite sigurni - nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite ?"
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.


Vesna Parun

[Morpheo]

Mika Antic

Sve moje nežnosti i gluposti
još uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!

Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno, zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do moga usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće
i susnežica po lišću gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje,
zaista, ne bih imao ništa više da ti javim.
Jedino, možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kojem su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

[gaga73]

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljam dane kada cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam
umorna srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.

Kerolin Ris

[zrNce]

Satenski Stihovi

Ne volim je
Daleku i nepoznatu
Skrivenu
U ochima neuhvatljivih boja
Ne volim je
Plahu i ustreptalu
Skrivenu
U svakom mom nemiru
Ne volim je
Svetlu i nedodirljivu
Skrivenu
U svakoj uzavreloj rechi
Jedino vishe
Na svetu mrzim sebe
Shto nocas
Lazzem
Bezochnije nego ikad.

Jovica Letic

[TVO.JA_]

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije...


Pablo Neruda

[jovuk]

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam,da se tvoje
ne takne?Kako,mimo tebe,njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah,rado bih se sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut,u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al' ipak,sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja,koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?Ko nas
satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O,pesmo slatka.


Rajner Marija Rilke

[ZOE]

Prosta istorija


Proslo je sve; i jedva dusu dirne
Secanja talas drag,
Ko s veceri kad tihom vodom pirne
Daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
Rana i radosti trag.

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
Secam se danas ja
Ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
A srce jedva zna
Za uzas dana, za besane noci,
Za kletve da se ziveti nece moci,
Za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. - I samo katkad, kada
Mesecev takne me prah,
Dusu mi talas jedva jedan dirne,
Ko tihu vodu u veceri mirne
Dalekog vetra dah.



Velimir Zivojinovic Massuka