Poklonite pesmu...

[TVO.JA_]

UBEĐENI I DIVLJAKUŠA



Samouverenost sebičnosti

uramljena u tupost duplje

seje mrlje ubeđenja:

Ne govori,

poznajem te

više nego ti.



Izvini, nisam bila prisutna

možda sam bila na vrhu

pohovanja karfiolskog venca

plesala s’ drvećem

il’ oticala s’ bojama kroz slivnike.



Zagrlio si me u celosti!?

Bez otsecanja, sasecanja,

bez oduzimanja, dodavanja, deljenja

menjanja !?



Zagrlio si me u celosti!?

O, ne, do tog svemira nismo stigli.



Vidiš li, ubeđeni

divljakušu u meni

na budilniku

poznajem te više nego ti,

ceo će oblak progutati.

Vidiš li, ubeđeni

divljakušu u meni

sad će te proždrati

tvoju debelu riblju kost

laži

ispljunuti

hidrigenom usta isprati.



Poznaješ li?



Prljavi svet odraslih

obmana, varki, lagarija.



Prljavi svet odraslih.

Nagla ispravljanja

kičmenog odrastanja

umnožavala se stoletna baka

poučena iskustvom

zadržala je devojčicu kraj skuta

da ima mesta da se sanja.



(autor: jelenaartpoezija)

2007.

[Goga]

Zaljubljena


Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.
Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.


Pol Elijar

[zrNce]

***

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...

Nina Zzivanchevic

[gaga73]

Mesecevo Srebro


Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suvise boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
bas kada bleda
jos prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
sto dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.


Ja zelim da jos s' tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom disem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem.


Zelim da zivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
zelim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim.


Zelim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u sarene misli neke
u zute duge na modrom tlu.


Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dasku misli ili u snu.


Jos uvek nas cvet negde nice
jos uvek nae tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tuzne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

M.Antic

[Morpheo]

Volim te - Paul Eluard

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pucine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog cednih životinja kojih se covjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim.

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Izmedju nekad i danas.
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom.
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam uciti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja.

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoc svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda.

[zrNce]

S Tobom....Bez Tebe

Želja je želja iz srca slabost
Nošena snagom bujice strasti
Otkrila moju bestidnu nagost
Ponos mora na kolena pasti.

I opet prizor pred budnim okom
Kakav se nađe s prolećem ranim
Sta li to huči mojim krvotokom
Kako da tebe od sebe branim?!

Nije da ne znaš šta me to lomi
Kako taj bestid sobom da svladam
Mozda je bolje neka me zgromi
ta culna drskost u koju padam

Da li da molim - oprosti zato
Sto dobos srca postaje jači
Meni uzeto a tebi dato
Oko mi setno a tvoje zrači.

Kao na recept dala mi dozu
Ćuteći kažeš toliko treba
Nevidljiv dodir niz tebe sroza
A napon silan ko zrak sa neba.

Ne znam a slutim da nemam pravo
Da ljubim dušom ženu kraj sebe
Jedino mogu reći ti zdravo
I vazda biti s tobom bez tebe...

Branko Tomic

[gaga73]

JEDNE VECERI U SUTON

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopirase iz samotnog vrta
Muzika kise. Mi smo bili sami.

Hujase negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom celu i licu od svile,
Gde mutno vece umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se cini
To vece da smo u cutanju dugom,
Sami i tuzni u hladnoj tisini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema vise...
Slusajuc tako te veceri mutne
Vetrova pesmu i muziku kise.

Jovan Ducic

[zrNce]

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Momčilo Nastasijević

[garava]

Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeći ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pružam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreću.

Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeći samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nađeš
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek čekam te...


Maja Miljković