Poklonite pesmu...

[bellissima]

Crtezi

Ponekad tako sebe damo,
za oci jedva upoznate.

I na rastanku cutimo samo,
i ne trazimo da nas vrate.

Zivimo posle u tom drugom,
sve dok mu oci svetom plamte.

I ne znamo sto nas pamte dugo,
kad ne trazimo da nas pamte...

Miroslav Antic

[psssst]

DA SAM ZNAO KOLKO KOŠTA LJUBAV

Da sam znao kolko košta ljubav
Pod tvoj prozor ne bi došo
Gde cvetaju bele ruže nežne ruže
Ni slučajno ne bi proso

Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Tu bi iskru odmah zgazio
Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Na srce bi bolje pazio

Da sam zbao gde će me dovesti
Mirna Tisa i čamac mali
Do ternutka kada samo tebe volim
Alte više to ne pali

Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Tu bi iskru odmah zgazio
Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Na srce bi bolje pazio

Da sam znao da će vreme proći
Kao lasta plavih krila
Daće lenger moje sreće pasti
U dane kad si moja bila

Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Tu bi iskru odmah zgazio
Da sam znao da ćeš ti
U mom srcu ostati
Na srce bi bolje pazio

Nepoznat autor

[bellissima]

Pesma za nas dvoje

Znam mora biti da je tako...

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati,
cupa drvecu zutu kosu...

U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut,
vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam
smesan i mokar
zasto je nisam sreo nikad?

Ili je vec bilo...
Trebalo korak?

Mozda je sasvim do mene dosla,
al ja za ugao skrenuo gorak,
a ona ne znajuci prosla...

Mozda smo celu jesen obisli,
u zudnji ludoj podjenakoj,
a za korak se mimoisli?

Da.Mora da je tako...

Antic

[Goga]

EFEKAT PORAZA

nikud ne idi bez notesa, kaže
i ne pij previše, piće otupljuje
senzibilnost,
ne propuštaj čitanja poezije,
uoči pauze pri disanju,
a kad ti čitaš
uvek ublaži
umanji značaj, gomila je pametnija
nego što bi čovek pomislio,
a kad nešto pišeš
ne šalji odmah,
odloži na dve nedelje u fioku,
zatim izvadi i pogledaj
i ispravljaj, ispravljaj,
sabij redove kao klinove što drže nosače
mosta od pet milja,
i drži notes kraj kreveta,
javiće ti se misli iščeznuti i propasti
ako ih ne zapišeš.
i nemoj da piješ, svaka budala može
da pije, mi smo ljudi koji pišu.

za tipa koji nikad nije umeo da piše
bio je manje-više kao i
ostali: zaista je umeo da kenja
o tome.


Čarls Bukovski

[morpheo]

Jelena Langold - Poslednja pesma

Sve sto sam kazala, sve sto sam ucinila
sve sto ucinismo, zapravo,
ne misleci da je kretnja tek privid neceg mnogo veceg,
evo vraca se stostruko, mnogoglavo:
sve citiraju te noci u kojima nisi hteo progovoriti
sve velike zime i njene smesne gordosti,
evo banalnih monologa, dolaze po svoje.

Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna ljubavi,
da smo cupali tudje cvece koje pozelismo u vazi,
umesto pedantnog odgajanja vrta.

Sve biljke koje posadismo rastu izmedju nas
kao strasni suncokret, secas ga se, kojim smo plasili tudje macke.
Bolje da smo imali svoje macke, moja cista ljubavi,
macke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje mirise.

Bolje da smo pustili korov do ponora
jer evo cistina je i sve je tako savrseno glatko
I ti strcis i ja strcim, moja ljubavi.

Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
previsoki smo za pod koji uglacasmo.
Evo nas na ravom polju dok su gromovi,
i sad vec istice vreme za tvoje precutane poljubce,
Vec je neko ruzno gnezdo na njima, moja uzdrzana ljubavi.

Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
svi kocijasi obukli su se u crno i cekaju da me povezu.

Sve stvari koje toliko volis, moja smesna ljubavi,
razbijacu lagano usput, poklanjajuci je neradnicima
Davacu ih losim ljubavnicima, davacu ih prevarantima.

Sve vazne stvari, tako pazljivo birane
prodavacu ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Desavace se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
i ti ces osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
snaci ce te nesto poput mrznje dok budes okopavao vrt.

Nesto poput besa, moja nemocna ljubavi.

Sve tamne stvari govorice ti o mome sjaju
a ti nisi covek koji bi zbog toga polomio tanane stvari
Pa ces se tako dugo muciti
Premda to nije najgore sto ti ja zelim, moja jadna ljubavi.

Strela koju ti saljem odavde gde vise nisi pozar i krv i dzelat,
Ljubav koju ti saljem prepuna je noktiju i oruzja i demona,
Zuta ubistva i djavolje sluzbe da te snadju,
jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena

Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj cipeli.
Na plazi na kojoj si u groznici spavao
mrzela sam sve senke, talase i decu koja vriste.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha ljubavi.

I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preziveo.
Secas se kako sam sklapala oci kad si bio blizu
Nije vazno sto smesno hodam po snegu, po pesku
Postojala je harmonija u mome telu, naucena na tebe
i nacin na koji sam postajala lepa, razbijajuci ogledala.

Kako ce me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijacemo te svaki put kada spojimo tela
i ti ces osetiti dok budes zalivao vrt
kako sam podatna i sliska, kako me nema
kako je sve drugacije bez mojih lekovitih ludosti.

Ali je malo i to sto ti saljem odavde gde te vise nema
Uzalud da otresas moj obraz sa svog ramena
jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
da cu mozda i poverovati u tvoj spokoj, moja
nespokojna ljubavi.

Jer ti si mozda sposoban da zaboravis krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra,
da nismo provetravali
da smo imali i psa i macku i hrcka
da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
jer evo strasni poziv i jeka dolaze
i gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plasim
i mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.

Cujes li i ti te zvuke nocne dzungle
Sanjas li grozne insekte, moja tuzna ljubavi?
Toliko ruznog o tebi sam rekla svim ljudima
da vec osecam potrebu da te odbranim.
Zato kazem: postoji slika na kojoj su tvoje oci vrlo tople
I jos nesto: covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los.

[ZOE]

ISPRAĆAJ LIMENOG PETLA


Zamolio bih vas,
da minutom ćutanja
odamo počast limenom petlu
koji se noćas bacio sa krova,
tužan zbog neuzvraćene ljubavi,
umoran od vijanja vetra,
od okretanja u mestu,
željan lutanja.
Pozivam golubice, grlice,
sve vas,
koje ste se pred njim šepurile.
Pozivam sovu,
što je sa njim provodila noći,
zbog koje je prestao da se okreće.
Pozivam vas na poslednji ispraćaj
i molim vas,
ponesite po jednu grančicu
za venac,
koji ćemo položiti na krovu.
A kada se okupimo
zamoliću vetar da ne plače više,
da obriše suze
i povede povorku.

Miloš Jamušakov

[silvia]

Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju

Žak Prever

[Aiko]

Blistave kapi - Dobrica Erić



Uzalud će mi trave bajati
i suncokreti, na koje ličim
Sve kada zadje, ti ces stajati
u krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak, sniće
sunce, u ptičje perje skriveno
I tvoje venčano odelo biće
mojim mislima prošiveno.

Kad stresem sa se blistave kapi
uskršnjeg vina tvojih godina
zemlja će predamnom da razjapi
bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
i suncokreti na koje ličim
Svi kada zadju, ti ćes stajati
u krugu, što se ne briše ničim.

[CHichaGlisha]

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Miroslav Antić