Poklonite pesmu...

[CHichaGlisha]

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al' kad pođem - neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde - kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek' od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem - krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo...
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Miroslav Antić

[zrNce]

neki od kerova shto spavaju nocas
mora da sanjaju o kostima
i ja pamtim tvoje kosti
u mesu
a najbolje
u onoj tamnozelenoj haljini
i onim blistavim crnim cipelama s
visokom shtiklom,
vecito si psovala kad
pijesh,
kosa ti je opadala a ti
htela da eksplodirash od onog
shto te mucilo:
od trulih uspomena na
trulu
proshlost,i
na kraju si
pobegla od njih
u smrt,
ostavivshi me sa
trulom
sadasnjicom;
mrtva si vec
28 godina
a ipak te bolje
pamtim
nego ma koju drugu;
bila si jedina
koja je shvatila
uzaludnost
nasheg
zivota;
sve druge bile su samo
nezadovoljne
trivijalnim sitnicama
besmisleno
se zdrale
zbog
besmislica,

Dzejn, tebe je
ubilo to
shto si previshe znala.
dizem pice
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
josh uvek
sanja.


Charles Bukowski

[CHichaGlisha]

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram raditi, i sretna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!
Kad to zaboraviš kazem ...

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s' testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa raženi kruh i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš ...

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dođe red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću mozda poverovati
Da si me dobro zaboravio.



KAD ZABORAVIŠ NEDELJU

Gwendolyn Brooks

[NSdjanka]

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brže sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer možda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak možda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

Ivan V. Lalić, Glas koji peva u vrtovima

[gaga73]

Trag

Zelim:
Da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneses od mene samo
Tugu i svilu belu
I miris blag...

Puteva zasutih liscem svetlim
Sa jablanova...


Milos Crnjanski

[memento]

JA NEMAM MIRA

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet čitav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omču driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Neće me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem, glas gubim:
Umrijeti žudim, a pomoći tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se plačući, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

Frančesko Petrarka

[Aiko]

Luis Aragon - Bezimena


Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza kojiu bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

[Aimar]

Na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlazno ljubio.

I kome treba, neznost vratio.
I kome treba ,bol izgubio.

Bicevi grana...rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Sta sam to imao od zivota?
Neciju kosu...neciju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to,videces,sasvim dosta.

Mika Antic

[Goga]

Večno troje



Dva čoveka na svetu

s kojima se ukršta moj put postoje

jedan je onaj koga ja volim

drugi voli sve što je moje



Jedan,

u mojim snovima večno živi

I čuva ga moj mračni um

drugi,

pred mojim srcem stoji samo

A ja ga nikada ne puštam tamo



Jedan je bio samo tren prolećne nade,

proćerdane sreće dah

drugi mi ceo svoj život dade

a, ne uzvratih mu ni sat.



I , jedan živi u mojim pesmama
gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi
drugi je onaj sa dosadnim danima
gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi

Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude

Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto

Ali, samo jednom u svakih sto godina bude

Da se to dvoje spoje u isto





Tove Ditlevsen


Prepevala sa engleskog MBM