Poklonite pesmu...

[morpheo]

Vera Pavladoljska - Matija Beckovic

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

[bellissima]

Ako me sretnes negde
u gradovima stranim,
po kojima se muvam ,
u poslednje vreme,
sretni me,
kao da me sreces prvi put,
nismo li se mi negde videli,
kazi...
i zaboravi!

Zaboravi,
dane koje smo nekad zajedno...
i noci zaboravi...
gradove,kojima smo menjali imena,
i ucrtavali u karte samo nama
dostupne...

R.Serbedzija

[morpheo]

Moja M - Dragan Dzigurski

Samo sam
ja smeo,
da je zovem:
moja M...
a da me, nije briga,
da li će to,
nekoga da ljuti,
ili će neko
nešto da sluti.

Ona je samo...
moja M...

Ne, neću Vam reći
njeno prezime il' ime

Moja M...
to i ništa više.
Vama je, dovoljno
a meni, mnogo,
mnogo...najviše.

ljubav je to
K'o mraz, što prekrije
k'o jesenje guste, kiše.
k'o kap rose
nevine
nasmejane,
pogleda smernog,
na listu,
za pad, spremnog.

Moja M...
spremna da ugodi
mome srcu,
telu,
duši.

Dodadoh,
njenom sjaju,
toplinu,
sigurnost,
zrelost
što zabrane ruši.

Oči Vaše,
ne kriju
zavist.
Žal za mladošću
što je zalud troši,
sa tol'kom strašću.
Podrugljiv osmeh
sa kraja usana vaših
oplakuje
ludog starca
što joj sve,
pred noge baca.

ljubav je to
moja M...

Koliko gube oni
koje ne može,
da pokrene
taj titraj,
božanskog dara ,
kada toplina lista
kuglicu, čistu, opi,
il' slasni plam,
lista starog,
kada se, sa njom, stopi.

Zna,
list stari.
Na travnjaku
će da svene.
Odlaziće
polako
sretan
jer, ljubio je oči njene.

Moja M...
suzama,
tugu će sprati.
Ispuniće zavet
koji mi je morala dati,
još one noći kad'
mladost njena,
nagost,
radoznalost,
žudnja
i nevinost
pred mene,
stade i ...
Moja M...
postade.

Kad ja odem
u nov život će da zakorači
vedri dani nek joj sviću.
Radost
nek' gledaju
oči joj snene.

Moja M...
Ima čega da se seća,
a nema ni za čim da žali...
jer, imao sam nju
i ona je, imala mene.

[gaga73]

.............................


Znam da se jasan miris tobom prostire
i postelju našu u mlade noći pretvara .
Poredjane uzdahe na usnama imam
i zajedno s njima čekam obrise tvojih ,
jer me ljubavnim danima dozivaš ,
trčiš i grliš suncem svoga pogleda .
Volim te , jer moj osmjeh u sebi čuvaš
i ponosno u sebi snivam , gdje te imam .


.................................................. .


Predivna moja ljubavi imam te još i više ,
jer me tvoja ljubav obuzela , pa me ima ,
imam to blaženstvo u kojem tebi pripadam .
Ljubavi moja jedina , ljubim te još jače
i poljupcima u sebi zauvijek te želim imati ,
imati i čuvati i u nježnim uzdasima nositi ,
s tobom po nebeskom plavetnilu ljubav voditi
i u tom zvjezdanom beskraju u tebi uživati .


Zal Kopp

[ZOE]

VUCI

Na zimu zavetovana,
suzom otrovana,
vukove u sebi
vetrom sam hranila,
snegom im njuške vlažila,
zube ledom oštrila,
urlik im pesmom pratila,
da prtina ne sanja
trag uzavrele mi krvi,
jer vatrom iz kapi
nahranila sam žedne.

Aleksandra Pavlović

[morpheo]

Delmira Agustini - Labud

Zjenica plava moga vrta to je drhtavo ogledalo
jezera jednog čiste vode, toliko čiste te vjerujem
da se u sjajnu površinu misao moja upisuje.

Cvijet zraka i cvijet vode, duša jezera to je labud
sa svoje dvije ljudske zjene, težak i otmjen poput princa;
krila mu ljiljan, vesla ruža
kljun mu u ognju, vrat žalovit i ponosit je,
i bjelina i sva umilnost labudova.

Ta ptica bijela, ptica teška, što zlokobnim se pjevom javlja;
-karanfil, skriven u ljiljanu, u plam i čudo pretvara se
uzbuđuju me bijela krila kao goruće dvije ruke.

Nikakve usne nisu žarke ko njegov kljun u mojoj ruci;
nijedna glava tako krotko u moje krilo nije pala;
nijedna put mi nije dala takav užitak, takvu patnju:
kroz njegove se žile pjeni plamena struja, dvaput ljudska.

Rubinom rujnim od požude glava je njemu okrunjena;
i on odnosi puste želje u svome skutu ružičastom.
Na rukama mu vodu dajem a čini se da oganj pije;
i ja izgledam k'o da pružam čitavi pehar svoga tijela.

U mome snu toliko živi i tako u put moju tone
te često mislim jel' to labud s dva svoja krila lepršava,
s očima svojim rijetkim, ljudskim, i sa crvenim, žarkim kljunom
je li to samo bijeli labud u bistroj vodi mog jezera,
il' ljubavnik u mom životu

Jezeru bistrom na obali zapitkujem ga u u tišini
a tišina je samo ruža navrh njegova žarkog kljuna.
No on mi u svom mesu zbori, a ja ga u svom mesu slušam.

Katkada-cijela!-ja sam duša; Katkada - cijela! -ja sam tijelo.
Uranja kljun u moje krilo i tu ostaje kao mrtav
Na površini od kristala, u drhtavome ogledalu jezera,
koje katkada misao moju odražava,
crvenom bojom labud plaši, a ja bjelinom strah zadajem.

[morpheo]

Misao M.Rakic

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!

Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.

U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

[ZOE]

Zamagljeno staklo

Nježnosti moja, koliko je godina
bez tebe prošlo
i jedva da te prepoznajem.
Ptica koju još pamtim
ponovo maše krilima
silazeći s davnog neba,
nekadašnje zvijezde
opet će progristi
tamnu ponjavu neba
i zaslijepljen gledam
njegovo staro lice.
Ako sam kralj
ja sam i prosjak
koji okreće tebi
svoje gladne oči.
Naslanjam usne
na zamagljeno staklo
i slušam riječi
koje jedna duša
govori drugoj.

Zvonimir Golob

[Goga]

Osma pesma

Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde bog...

Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje...

A, šta sam kod tebe?

Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!

Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il' dve.

Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom...

Rastko Petrović