Poklonite pesmu...

[morpheo]

Kad te boli
i meni nije blistavo
i meni se oči zamute
pa kad tvoje usne šute
i meni preko usana riječi neće
pa je ovo puno sreće
zakopano u naša lica
kad te boli
zaboli me i ova ulica
i koraci me zabole
a to je valjda tako
kad se ljudi vole
kao ti i ja
ali i kad te boli
osjećam da me ipak
tvoje srce voli.

Zeljko Krznaric

[morpheo]

Osjećam te jako
i dodir tvojih usana još gori
na mom tijelu
kad mi uzimaš dušu cijelu
na obali jezera
kad ti moji dlanovi najljepšu pjesmu pišu
kad ti usne jedva dišu
pod naletom ljubavi

osjećam te jako
i nosim te danima u srcu
srce moje malo
koliko je u nas neba palo
koliko je kiša ljubavnih
u našoj kosi
koje nas čuvaju od tuge

osjećam te jako
i tu si kraj mene
dok drhtiš od sreće
i smiješ se slatko

pa jedan život s tobom
i meni se čini tako kratko


Željko Krznarić

[ZOE]

I

kako si moja najlepša prošlosti
krećeš li još uvek punom brzinom
bez zagrevanja putem kad nisi sam
voziš li još uvek zgašenim svetlima
dok dlanom rastvaraš dlan
krećeš li još uvek istom ulicom
kada ti modri kolutovi uzbuđenja
ispiju boju puti
ume li još uvek običan poljubac
da smuti tvoje oči
kako si moja najlepša prošlosti

hodaš li još onako poguren i ponešto zagasito
plav usred sobe
zašto se ponekad ne javiš nekim beznačajnim
povodom pomeneš našu vezu koja je trajala
ispričaš kraj koji si skrivao
javi se
znaću po tvom disanju koje je doba dana
naći ću neku našu rečenicu koju smo voleli
naći ću frket u tvom klotu
šum tvojih pantalona dok ustaješ da
uzmeš hartiju i zabeležiš nešto

II

čudnovata prošlosti moja
ako ti kažem da si nešto najlepše što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života

III

sećam se mirisa tvojih kola
načina na koji si otvarao kutiju sa cigaretama
uzdaha nakon prvog uvučenog dima
sećam se sporosti kojom si prilazio
mojim usnama
traga svakog prsta u mojoj glavi
na potiljku okolo vrata
sećam se toliko snažno da je evo opet tu
miris tvoje jakne toplina i prisnost
kojom si govorio
glas koji menja dubinu neprimetno kada
se dotaknu važnija pitanja

IV

hoćeš li još uvek da bežiš sa svakom devojčicom
koja sedne u bioskopu do tebe
hoćeš li da je vodiš u svet na nekoliko dana
skidaš li joj prstenje s ruku minđušu iz uha
šminku sa lica kada je miluješ

V

staješ li još uvek onako čudnovato jednostavno
pored nekoga koga voliš

VI

kako si moja najlepša prošlosti
imaš li neku skrivenu bolest o kojoj ćutiš
imaš li kakav nepredvidiv predlog za sve oko sebe
voliš li još uvek petkom uveče da voziš dugim
svetlima po pustim autoputevima
slušajući muziku neke strane radio stanice
učiš li još uvek onako uporno engleski
izgovarajući svaku reč ljupkije od engleza bolje
od svog profesora
izvodiš li ženu katkad u neki intimni kafe
kupuješ li joj slastice i govoriš li
smejući se o vašoj budućoj deci
dok ti se na usnama tope grenadiri od čokolade
voliš li još uvek istu stranu ploče
istu marku vina isti film

VII

kako si moja nalepša prošlosti
ima li već u tvojoj spoljašnosti
nečeg što ne voliš nečeg što te odaje

VIII

šta te sve ne pitam
bežim da ti kažem ono najvažnije
danas si tu sa mnom u ovoj kući u kojoj pišem
ne izgovarajući nijednu reč naglas
ne čudim se sećanju na tebe na tvoja pomalo
ćoškasta kolena meku kožu i pogled skitnice
ne razmišljam zašto si baš danas iskrsnuo
ispred automobila a da nikog i nisam videla
najednom kroz žuta svetla neke ulične svetiljke
ukazalo se nešto tvoje i
zamirisao je ceo kraj na duvan koji pušiš
kafu koju si voleo pivo koje smo delili
zamirisalo je na ono nikad kupljeno drvo kestena
koje sam ti obećala

IX

slušam sjajnu muziku pevaju naravno o ljubavi
kola idu kroz grad kroz kuće kroz sećanja
moje dete sedi iza mene sa završenim domaćim zadacima
provela sam dan kod prijatelja hvala bilo je divno
i sada se vraćam kući
još uvek ne vozim još uvek se zamislim usred puta
zastajem i smešim se nekome
još uvek čujem nežne razgovore usred ulične buke

X

danas je nedelja samousluga je zatvorena
mislim na tebe i volim te večeras pa pitam ponovo
ovako tek stigla s puta tek stigla s ulice tek stigla
Kako si moja najlepša prošlosti!

M.Simokovic

[NSdjanka]

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski, Priča

[bellissima]

Znam sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam nece svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
trag povratnika,sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog,nemo,
po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo,rame uz rame, idemo
i lagacemo kako se razumemo,

sve dok na kraju zajedno ne stignemo
tim istim pramcem na dve suprotne strane.


Mika Antic

[morpheo]

Kad te probudi
između sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i očajan od svega
napravi se tužna
iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se još uvijek sjeća
ako ti dođe
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeća.

Željko Krznarić

[Bazarov]

Скидање с крста

Ocтaдocмo без града и без закона,
град je пао.

He знамо где нам почиње земља,
a cвyдa je крај.

3идинe c именима нашим пaдoшe,
река их однела.

Bojcкe и путници пpeкo нас пролазе,
ниκo да к нaмa нашој.

Ноћи дугачке жeлимo и шуме дyбoкe
где имa вида и без очију.

Да пeвaмo и да се сами себе ceћaмo,
други су нас зaбopaвили.

И закон трајног cpцa нeкa влада
крај cpyшeнoгa града.


Миодраг Павловић

[NSdjanka]

Zvjezdice se nebom zlate,
Među njima mjesec plovi,
A po kuća cijela sela
Svijetle se svuda krovi.

Po šumici glasak bruji,
Tičice ga mile daju,
A bubica sitna zuji
Po mjesečnom leti sjaju.

Pirka vjetrić sa svih strana
Pa cvjetiće zalelija,
A duša se moja mlada
Rajevanjem tu napija.

Tu sam sio na travicu,
Kraj potoka, meka, bajna,
Uz'o sitnu tamburicu,
Pa uživah svijeta sjajna.

Uzdahn'o sam dva, tri puta
Pjevajući prošlu slavu...
Tamburicu milu spustih,
I podigoh nebu glavu:

Kumovsku sam slamu gled'o,
Zv'jezde gled'o kako sjaju,
I bac'o sam, srpsko čedo,
Pogled svakom neba kraju.

Zamislih se: ko to tajno
Krasno, plavo nebo stvori?
I sa milim da se bajno
Zvjezdicama blista gori?

Ko sunašce žarko dade,
I one mu zlatne zrake?
Tu prirodu ko sazdade
I miline prosu svake?

Tada mi se izdaleka
Nešto milim glasom javi:
Bog sve stvori - i čovjeka -
Njega ljubi, njega slavi!

Ja se trgoh - glasak čujem -
Pa sa strahom prošaputa':
Tebe ljubim, tebe štujem
Neizbrojno, Bože, puta!

Aleksa Šantić, Na mjesečini

[morpheo]

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli

Zeljko Krznaric