Poklonite pesmu...

[Bazarov]

Sarajevo

Sad nek spavaju svi nasi i besmrtni.
Pod mostom, kraj "Druge Zenske" nabujala Miljacka tece.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidzu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kisa.
Dosadna duga sarajevska kisa.
Kako li je bilo Cabrinovicu bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka nece postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa sta? Zbog toga zar manje ce te voljeti
i muciti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja bice moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prete kuga ili rat
i kad jedine rijeci postaju "ne zaboravi" i "zbogom"?
Uostalom, mozda ovo i nije grad u kome cu umrijeti,
ali u svakom slucaju on je zasluzio jednog neuporedivo vedrijeg
mene,
ovaj grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naci barem nekog od vas koje volim
i reci vam da sam tuzan do ocajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negde u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoc
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugradjanke,
i one cak znace sta je to sto me boli.
Jer ovo je grad u kome mozda i nisam bio najsrecniji,
ali u kome i kisa kad pada nije prosto kisa.

Izet Sarajlic

[prewrnuta_torta]

Čeznem da ti kažem

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Rabindranat Tagore

[ZOE]

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I sta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kise
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne medji sobu, nego mozda noc
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noc kad si bila uplasena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadzivljuje, zauvek naseljeno
Obicnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamcenje;

Kad odes, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: niceg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi nacin vidljivo,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti.

Ivan V. Lalic

[izabelitta]

USAMLJENE ŽENE

stiskaju zube
i kažu da ne mare
jeste, gadno je ostati sam
ali, to je greška koja nas od rođenja prati.
Usamljene žene se resko smeju
i čujemo ih oko ponoći kada komšijine mace mjauču,
usamljene žene kažu:
njegova je greška, bio je nezreo
a ja sam samo bila malkice nesigurna
u umetnosti i u vlastitom položaju na ovom svetu.
Da odista je grozno biti sam
boriti se puzati muvati
po tuđim spavaćim sobama
reći: zbogom dušo naravno
divno nam je bilo
javi mi se nekad
nije da ja marim, ali svakom
ljudskom biću prija mala nežnost
a eto, gotovo da sam uživala u njoj
celu celcatu godinu,
skoro tri godine, a sada
o, baš je grozno, opet me je ostavio
i dok mi stvaralački nagon govori
čekaj, ne podiži tu slušalicu
ostani večeras kod kuće
neko vredniji će te zvati
jednoga dana, možda baš večeras
možda će se javiti baš on
iako mi se čini da ne želim nikada više
da ga čujem egoistu jednog
koji nema nimalo "stila" ni
domaćeg vaspitanja, svejedno,
odvratno je sve to i način,
način na koji je otišao
stvarno je grozan, i da nisam
umetnica i da nemam
svoj ponos bilo bi još gore,
onda bi tek bilo grozno, ali noćas
ne mogu da mislim o svom ponosu, o
rečenicama kao "dala sam mu najbolje
godine svog života", "bio je moja pretposlednja
šansa i stvarno ne neka ljubav na prvi pogled
ali na drugi pogled stvarno mi se učinilo da se
tako dobro slažemo, tako smo harmonično
živeli u celom svemiru ne beše
dve duše srećnije spojene
ali se onda pokazao ko je u stvari
obična svinja u jagnjećoj koži u pesničkoj
kabanici sa podužom bibliografijom
znala sam šta u njoj piše"
kada se konačno iselio
bio je jučerašnja podgrejana supa
ali je bilo tako grozno ostati sama
prepuštena svojoj umetnosti i ostalim svakodnevnim
zadacima, nisam mogla ni imena
da mu se setim kada je juče
prošao preko puta ulice u kojoj
smo stanovali, samo sam se setila
koliko je bolelo
kada sam donela odluku
odluke uvek bole
ali sam oduvek imala vlastitu glavu
da ih njome donosim
odluke bi se uselile i iselile
nakon svake odluke postoji
neka bolja odluka koja se pojavi
a najgora je
kada se nakon toliko odluka
niko više ne oseća usamljenim
gospode, ovaj svet je tako mali, gospode, tako
ništavna tvorevina
ali ako sami ne odaberete svoj svet
odabraće vam ga neko drugi i onda će vas
ostaviti sasvim samu a do sada ste već
svi naučili kako je grozno
biti sam
ponekad vas dvoje istovremeno
odaberete usamljene sate
da ih delite jedno sa drugim
a ponekad je sve
toliko usamljeno...

Nina Živančević

[NSdjanka]

Pismo majci

Jesi li živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek' uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me k'o prije osam ljeta.

Nemoj buditi odsanjane snove,
nek' miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sije istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Sergej Jesenjin

[NSdjanka]

JESENJI DAN

Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.
Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.
Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Rilke

[ZOE]

KRAJ

Hocu u tvom srcu, posle tamnih jada,
da ostavim jednu nostalgiju dugu;
Pa sve kada prodje, da se secam tada
sa bolom na srecu, s radoscu na tugu.

Hocu moja ljubav, kad sve jednom padne,
da u tebi umre, kao u dan sivi
sto mre grmen ruza: miris koji dadne,
to je bolna dusa koja ga nadzivi.

I kad ovi dani za svagda prohuje,
i kad opet htednes cuti moje ime,
hocu da se ono u tvom srcu cuje
ko sapat poljupca i uzdisaj rime.

Jovan Ducic

[NSdjanka]

ČOVEK PEVA POSLE RATA

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; -
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine klanja,
radi ovog svetog saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni još samo šaku zraka
I malo bele, jutarnje rose –
Ostalo vam na čast!
Dušan Vasiljev

[PersonaGrata]

" ...i ja umem mnogo toga...
da slušam jednu pesmu dok se cd ne izlize...
da samujem... i da uzivam u tome.
da se inatim...
da budem bezobrazno bezobrazna...
da budem dobra kada je potrebno.
da davim ljude do besvesti.
i još po nešto...
da budem vredna kada hoću...
da me svi nerviraju...kada mi nešto nepaše...
i još mnogo toga...

--- "e ... a mogu li ja, pored svega toga, ipak da se zatreskam u tebe?"

Mislim da ti to nije pametno.

Vidiš... i brižna umem da budem...
brinem o tvom zdravlju! "

Text nastao u dopisivanju preko skajpa sa jednom divnom devojkom...