Poklonite pesmu...

[gaga73]

Jovan Dučić-Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći vise nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

*******

Desanka Maksimović- Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.


***********

Desanka Maksimovic- Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama radja
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.

[Bazarov]

LJUBAV

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

Aleksa Šantić

[NSdjanka]

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
U belu kafu
Promešao je
Kašičicom
Popio je belu kafu
Odgurnuo je šolju
Ne govoreći mi ništa
Pripalio je
Cigaretu
Ispuštao je kolute
Od dima
Ne govoreći mi ništa
Ne pogledavši me
Ustao je
Stavio je na glavu
Šešir
Obukao svoj kišni
Mantil
Jer je padala kiša
I otišao je po kiši
Bez ijedne reči
I ne pogledavši me
A ja sam uronila
Glavu u dlanove
I plakala sam

Žak Prever, Doručak (prevod Danilo Kiš)

[NSdjanka]

Telo žene, beli brežuljci, bela bedra,
ti si slična svetu kada se daješ.
Moje telo divljeg vrtlara što te kopa
i sin iskače iz dubine zemlje.

Bio sam sam kao tunel. Od mene su bežale ptice,
i noć me potopila u snažnom naletu.
Da bih preživeo iskovah te kao oružje,
kao strelu za svoj luk i kamen za svoju praćku.

Ali čas osvete je pao, i ja te volim.
Telo od kože, od mahovine, od mleka požude i postojanja.
Ah gralovi od grudi! Ah oči odsutnosti!
Ah ružo pubisa! Ah glasu tužni i spori!

Telo žene moje, opstajem u tvojoj gracioznosti.
Moja žeđi, moja beskonačna strasti, moj neodlučni putu!
Mračne obale reke među kojima večna žeđ ostaje,
gde ne prestaje umor i beskonačna bol.

Pablo Neruda

[Bazarov]

JERUZALEMSKI DIJALOG

- A tako? On je iz Nazareta?
- Pa naravno: piljarica na uglu - to mu je rođena teta!
- A ja sam čula da je on nezakonito dijete
i da mu otac ulice mete.
- Rođen je u štali, to je stalno;
uopće: podrijetlo toga dečka je nejasno i kalno.
S nekakvim starcem da mu se klati mati.
Tko bi mogao, gospa, sve te skandale znati?
- Pa dobro. Ima li on kakve škole?
Je li svršio maturu?
- Ali!
Gospa se po svoj prilici šali!
Kakvu božju maturu?
Neki dan na cesti
poljubio je jednu javnu curu!
S dangubama pije; za njim idu
sami bokci, slijepci i ribari,
a sad je stao i djecu da nam kvari.
Već su i prijave stale da protiv njega policiji stižu.
Pazite dobro, gospa,
taj će dečko svršiti na križu!

Miroslav Krleža

[ZOE]

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
ni bol ni ljubav ne mozhe da je zameni.
Ona je sve shto mi osta od nepovratnog dana,
praznina shto peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana,tamo,
tvoj cvet mi srce slazhe,
kroz krv sheta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za ledjima mi cveta..



Branko Miljkovic

[meseceva_kci]

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.


Nedeljko Popadić

[NSdjanka]

Uhapšen u svojoj magli

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti;
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg Duha
medju nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.

Tin

[memento]

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski, 1918