Poklonite pesmu...

[NSdjanka]

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda, postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok, koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini,
Da nisam nikakav oblik,
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam...

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam...


M. Antić

[Goga]

TI SI MOJA IPAK

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio
na nešto drugo
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena - ponoćni voz sa jednim
putnikom
Železara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reči ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reci da te volim.

Matija Bećkovic

[NSdjanka]

PSALM TUŽNE NEVESTE

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.
Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i anđele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam

Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dođe vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine između kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim

Pevaj dok ne osetiš
da te bole ošni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.

Horhe Rohas

[memento]

Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, lebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

Vladislav Petković - Dis

[Bazarov]

U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Stevan Raičković

[NSdjanka]

Goran

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

B.Miljković


pesma za nekog... ko će već znati

[memento]

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Branislav Crnčević

[NSdjanka]

Антони Манди

минисукњаминисукњ
аминисукњаминисукњами
нисукњаминисукњаминисукњ
аминисукњаминисукњаминисукња
г г
о о
н н
а а
г г
о о
н н
a а
г г
о о
н н
а а
г г
о о
н н
а а
г г
о о
н н
а а
г г
о о
н н
а а
г г
о о
н н
ципела ципела

[NSdjanka]

Pektoralija druga / Vizija žrtvovanja / Ozbiljne igre

U drugom vremenu možda, možda u drugoj zoni ili noćas i ovde ali ispod i unutra ili samo u jednoj - onoj koja sanja potrbuške na tepihu dok je gledaju i smeju se jer prsti na njenim stopalima polako istražuju crveno, zeleno)

Ali zar je to san?

Pektorale od tamnoplave gledji medju dojkama device koju svlače u podnožju stepeništa ostavljajući joj samo drhtaj kose

i dragulj koji iz njenog disanja hoce nepomicnim letom strave da poleti.

To nije vesti zaplet iz erotskog romana, oltar, sveštenica uzanih kukova, robinje odevene kao leopardi dok preklinje, devojku dišu, navlačenje proračunato do sitnica, sporo povlačenje falusa-ametista na mramor se prosula jedna zvezda pipaka koji traju samo tren

- Pogledaj, uživa u snu, škodi joj Vajt Hors, ne bi smela.

- Misliš li da joj muž?

- Molim te, pa ona spava da bi pobegla, jadnik je nikada nije video tako lepu i podatnu.

-Pokrij je malo, nemoj je ostaviti da tako naga sanja.

- Licemerko. - Hajde da je ljubimo, boli je što je tako sama vrag će ga znati u kakvoj pustolovini

Prilaze joj nečujno kao mačke, predu, gledaju se, dodiruju se klize vlazne nestašne pokrivaju usta u naslonjačama ostavljaju prazne čaše cigarete prilaze joj zraci zvezde se sklapaju a uspavana jeca

Pektorale od tamnoplave gledji
ostavljaju joj samo drhtaj kose
dok preklinje, devojku dižu...

Kortes, iz "Noć prijateljica "