Poklonite pesmu...

[NSdjanka]

Requiem za palog andjela

Možeš mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
Poput niti paukove mreže
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.

Možeš mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi nebeski
božjih karuca što u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I postaju vapaj upućen tebi.

Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivši uši rukama
Kao što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke što izbaci mora utroba.

Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti

Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
U tišini što tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja i padanja
I tada, na dlan ćeš me topao dočekati
Kao suzu izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih oživljavanja
što kopne na izmaku noći.

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu kao na odru
Mirno počivaju snovi
A ja bih mogla.
Mogla bi da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim,
Ali reći ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

M.Simoković

[Kathy]

Kolombinina romansa


Cijuk, piska do nebesa,
pravce i naglavce;
nebo nosi, diže, stresa
ptiće goluždravce;
sjaj, zvižduk, dim železnice
sa prozora gledan:
Ah,Bože moj, tolike ptice
a život samo jedan

Josif Brodski

[NSdjanka]

Song of Childhood
By Peter Handke

When the child was a child
It walked with its arms swinging,
wanted the brook to be a river,
the river to be a torrent,
and this puddle to be the sea.
When the child was a child,
it didn’t know that it was a child,
everything was soulful,
and all souls were one.
When the child was a child,
it had no opinion about anything,
had no habits,
it often sat cross-legged,
took off running,
had a cowlick in its hair,
and made no faces when photographed.
When the child was a child,
It was the time for these questions:
Why am I me, and why not you?
Why am I here, and why not there?
When did time begin, and where does space end?
Is life under the sun not just a dream?
Is what I see and hear and smell
not just an illusion of a world before the world?
Given the facts of evil and people.
does evil really exist?
How can it be that I, who I am,
didn’t exist before I came to be,
and that, someday, I, who I am,
will no longer be who I am?
When the child was a child,
It choked on spinach, on peas, on rice pudding,
and on steamed cauliflower,
and eats all of those now, and not just because it has to.
When the child was a child,
it awoke once in a strange bed,
and now does so again and again.
Many people, then, seemed beautiful,
and now only a few do, by sheer luck.
It had visualized a clear image of Paradise,
and now can at most guess,
could not conceive of nothingness,
and shudders today at the thought.
When the child was a child,
It played with enthusiasm,
and, now, has just as much excitement as then,
but only when it concerns its work.
When the child was a child,
It was enough for it to eat an apple, … bread,
And so it is even now.
When the child was a child,
Berries filled its hand as only berries do,
and do even now,
Fresh walnuts made its tongue raw,
and do even now,
it had, on every mountaintop,
the longing for a higher mountain yet,
and in every city,
the longing for an even greater city,
and that is still so,
It reached for cherries in topmost branches of trees
with an elation it still has today,
has a shyness in front of strangers,
and has that even now.
It awaited the first snow,
And waits that way even now.
When the child was a child,
It threw a stick like a lance against a tree,
And it quivers there still today.

[bubasvaba]

Sjedili su na nasoj staroj klupi
Djevojka je licila na tebe
Htio sam da im pridjem i da im kazem
Bjez'te djeco dok je jos vrijeme

I uvijek kada tuda prodje,
Mene dusa tako divlje zaboli
Ona zna sto razum nece
Uzalud voli

Uvijek kad poletis nebu
Nesto snazno vrati te na zemlju
Ne bilo vam to bas prema volji
Prava ljubav nigdje ne postoji

Znam, ja to dobro znam
Sta da rad insan kad ostane sam ?

Isao sam tako dalje parkom
Jedno dijete viknulo je tata
Okrenuh se al' isjetih odmah
Stranac da sam


Ja jos cuvam sva tvoja pisma
I ponekad tako ja bezveze placem
Al' nadu nikada ne gubim, srescemo se
Opet cemo ici k' nebu
Nikad vise sletjeti na zemlju
I kad covjek najvise se boji
Prava ljubav mora da postoji
Znam, ja to dobro znam
Sta da rad insan kad ostane sam ?



Sta da radi insan - Elvis J Kurtovich

[NSdjanka]

BOŽUR
Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema I duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina.Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetalim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečina sniva.

Sve mirno. Tajac.
Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven I plav, Kosovom božur cveta...

M.Rakić

[DrinChe]

Korak niz ulicu ( )

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
"Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!"
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
"Jesam li sigurna"-pitaš- "Zar ću otići", igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
"Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem",
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:"VRATI SE",
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: "Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš",
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…


Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.



Jelena Lukic

[TVO.JA_]

Вајар

Још једно путовање у подсвест.
Палим лампицу.
Осветљавам пространства недогледних можданих вијуга.
Укрштају се, пресецају, бриде.
Огњена светлост обасјава чело:
Замрљано филмско платно и звук поквареног грамофона.
Укочена игла забијена у месо,
док прокључала крв слива се у поре,
дере кожу и згрушава око опеклина - великих кратера боли и мучнине.
Осећам мој мозак натопљен сувишним информацијама…
Као неки фоликул испуњен слузавом течношћу који чека да пукне…
Експлодира!
Стање које убија…
Стање ирационалне логике и кидања свести.
Црпи енергију и живост.
Гута, без жвакања, брзо и халапљиво.
Као лешинар, кљуца мозак до изнемоглости…
И када схватим да је моја глава само празан простор,
потрудим се да га испуним неким вишим смислом.
Сузбијем осећања и мисли у једну тачку.
У једну реч… Истиниту и јаку.
Реч, сачињену од светлуцавог материјала,
с намером да друге пеку очи.
Они не подносе боју мога гласа…
Зато вриштим, док гласне жице не зашкрипе.
Зато светлим, јер Сунце јесам…
Суначај се! Чини ми се да говориш истим разумом као и ја.
Знаш, сенчење је ипак предвиђено за естраду човечанства.
И док се пружам Небеским пространством,
ја летим, јер Птица јесам,
јер Човек јесам.
Ја падам... јер Звезда(на) сам.
Лептири не дозвољавају да им мрежа уништи крила.
Ипак, Гусеница у мени још се крије.
Ја не губим тле из вида.
Попут Змаја у својим волшебним одајама,
на чардаку ни на небу ни на земљи.
Јуришам тако...Чељуст ми је гадна и гладна... Пуна ватре.
Тек у очима задржала се топлина, мека и местимична.

***
Споји све елементе у један.
Лако… Као пластелин.
Ево, видиш како се ја играм.
Буди ослобођен предрасуда да ћеш упрљати руке.
То је поштен посао, веруј!
Рука вођена жељом кадра је избрусити и белутак…
Обликуј се…

H.H

[DrinChe]

V.Mišović vama koji me nasmejaste