Poklonite pesmu...

[NSdjanka]

NEMIRI

Dolaze sami bez pozivnice
nameštaju se u fotelji
izležavaju se u spavaćoj sobi

Pronalazim ih u ormaru
u kutiji za sitnice
jako vole da se ogledaju
u ogledalu

Ne slave karnevale
i prijateljske sastanke-
čekaju napolju
da bi me uzeli za ruku
i ogrnuli finim dugim šalom


Halina Kurek

[Kathy]

Sreća

Vremena jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica tražili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

Mira Alečković

[Snovidjenje]

Prava je šteta
što ne postoji način
da se oni aparati
kojima se vozačima
meri nivo alkohola u krvi,
podese tako da detektuju
i nivo čežnje u duši...
Ja bih odavno već,
izgubio dozvolu
bez tebe budem...

[TVO.JA_]

Ti ostaješ

I kad svi odu
napuštajući svoja mjesta u srcima voljenih,
ti ostaješ, Gospodine.

I kad pustoš zamijeni radost
u predvečerje nada,
ti ostaješ, Gospodine.

I kad se svijet promijeni,
a prijatelji iščeznu na svome putu,
ti ostaješ, Gospodine.

I kad na obzorju za sva očekivanja
čista praznina blista,
ti ostaješ, Gospodine.

Ljiljana Matković-Vlašić

[Snovidjenje]

Prošlih noći,
dok sam u nedostatku
i tebe i sna
budan gazio sate
do prvog svitanja,
stigao sam do jednog,
po malo paradoksalnog
saznanja...

Čini mi se,
da praznina duše
potpuno obrnuto utiče
na njenu težinu...

Najteža je
kada je prazna...

[Kathy]

PROLECNA KOCIJA TUGE


Prolecna kocija tuge,
u njoj ponosno sedi
gospodja, Starim Polako.

Nezni,
slani kristal
klizi niz bledo lice,
topao
pa hladan
u sitan led se pretvori.
Mrznem…
Prosipam natalozenu setu…
(Rastvoriti je ne mogu,
koncentrisana je jako.)

Svakog proleca Ona stigne,
uzdahnem bolno
kad nam se pogledi sretnu:
Hoces li slomiti neki tocak,
na putu negde izgubiti
zlobni, nadmocni osmeh
gospodjo, Starim polako?

[DrinChe]

Epilog

Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvijezda,
u biserno hladnom sobičku bez zidova
i dva malena svica utetovirana u tvoju kosu ...
Bit će da jesam jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno, ono što izaziva smijeh ...

A ja još uvijek nosim one iste
vagone neistovarene nježnosti ispod kože
kao usnulu obalu vrele krvi
u očima koje su ponekad zelene ...

Na šta te noćas sjeća sve to?
Dva svjetla u jednom mraku šta čine ...?
More ili moru ... ?
Okean ili kap ... ?
Trijumf ili elegiju ... ?

Znam,
vrijeme je rastanka
i svaka staza nekuda vodi
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag ...
Ti dobro znaš, biseri u mom oku ne potiču od kapi
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju ...

Rukama sada gutam prazninu dok tišina postaje bodljikava ...
Prst sudbine ... ili dva i po' prsta sudbine?
Dvije jednake zvijezde nisu li najudaljenije?
U praskozorje kad ...
...



Miladin Berić

[Goga]

Bila jednom jedna priča

Završavala se
Pre svog početka
I počinjala
Posle svog završetka

Junaci su njeni u nju ulazili
Posle svoje smrti
I iz nje izlazili
Pre svoga rodjenja

Junaci su njeni govorili
O nekoj zemlji o nekom nebu
Govorili su svašta

Jedino nisu govorili
Ono sto ni sami nisu znali
Da su samo junaci iz priče
Iz jedne priče koja se završava
Pre svog početka
I koja počinje
Posle svog završetka

Vasko Popa

[memento]

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver (1891-1956)

[DrinChe]

U gradu, nije važno ime,
u praznoj sobi, kaže priča,
i usred ljeta, usred zime,
ja vidim tužnoga mladića.

On živi sam i ko zanesen
u svom svijetu od papira,
a vani sunce, kiša, jesen,
a vani vergl n