Poklonite pesmu...

[mirka7]

Strašno je voljeti te

Strašno je voljeti te na mjestu tako krhkom
kao što je svijet.
Mučno je voljeti te u tom kraju
punom nesavršenstva.
Gdje nas sve lomi i ušutkuje.
Gdje nas sve vara i rastavlja.


Sofija De Melo Brejner Andersen/1919/

[ZOE]

Uvodna pesma

Vesti krajem dvadesetog veka

(Ovo nije obična pesma, ovo je
otisak apokaliptičkog vremena,
njegov trusni lik...)

Vreme u svetu: oblačno,
sa susnežicom i suzama
povremeno razarajuće
s olovnim kišama na Istoku
i pretećim padavinama u Srbiji.
Satanske duše, vlasti gladne
nadu i ljubav razapinju.
Ognjenim jezicima palacaju
grane mladosti lome, živote potkradaju.
Tamni oblaci istinu prekrivaju,
izvrću istoriju,
duše mrtvih uznemiravaju.
U ime čega ljudi ljude ubijaju?

Vreme na Balkanu: oblačno,
sa susnežicom i suzama
povremeno usijano od zloćudnih misli,
metastaza crnih što bi sve sveto,
što dahom života odiše u pepeo da pretvore.
Prividna nadmoćnost aždaje stoglave
crnim tokovima zemlju rovari,
pretnje talasima ključaju, naviru.
Ponegde oglašavaju se zvona, zvone Evropi
da uspavanu čestitost probudi.
Beskrajno gladi u čeljustima nemani
sve više klijaju.
U ime čega ljudi ljude ubijaju?

Vreme u Srbiji: ledeno i tmurno
s britkim pretnjama
izvesne nazovi madam
koja bi Srbiju otrovnim pogledom
razorila,
lasom svoje zlobe Srbe zatirala,
zmijski, na oštricu noža nizala.
Ne shvata da sila bez pravde
sopstvenoj, razornoj meti leti,
ne shvata da duša mržnjom otežala
postaje za telo otrvo kleti,
ona besomučno u razvratnosti
Srbima preti, preti...

Vreme na Blakanu oblačno,
sa susnežicom i suzama,
treći put u ovom veku
pokošeni ljudi telima zemlju omeđuju,
treći put utroba njena
od usijanja pretećih sila podrhtava,
po kućama odavno pogašena kandila
probuđeni, drhtavom rukom pale,
tamjanom kade,
da slapovi pretnja suludih
preko pragova ne prelaze,
da tamo gde je koren pravoslavlja
vekovima nicao, grana se, stameno stoji.
Kosovska zdravica duboko u duše usađena
žarom klija,
da branik zemlje niko ne pomera,
u hramu Stefana Dečanskog
sveća ne dogoreva, freske ne zatiru
čisti tokovi u mutne ne uviru.

Vreme u svetu: oblačno
sa susnežicom i suzama.
U Rambujeu oštrinom izgovorenih reči
nevinima sude,
do usijanja zloćudnost šire,
olujni vetrovi osvođuju nas,
nade raznose, crnim talasima pire.
Nevini, krivi smo
za zore lelekom prekrivene,
za zore bez ruja probuđene.
Treći put u ovom veku, nedužni, krivi smo
što međe predaka čuvamo,
što pragove Nemanjića, Lazarica
gaziti tuđim čizmama ne damo!

Vreme u Srbiji: oblačno,
sa susnežicom i suzama,
crni gavranovi Dečane osvođuju,
grakću,
raširenim krilima lepeću.
Kljunovima Dečanske hrisovulje zobu,
našu bi istoriju tajno pretočili,
bacili u adsku, ognjenu sobu.
Zenice oka u pepeo pretvorili
da im prepreke ne budu
naši Obilići, Jugovići, Sinđelići...

Vreme u Srbiji: oblačno,
sa susnežicom i suzama,
sa snagom i voljom Svevišnjeg
stabilizuje se.
Istina i pravda do bola ustisnute
nadvladaće, procvetaće.
Eto, njen lučonoša u zrenju
sunčanu strelu priprema.

- Ana Dudaš

[DrinChe]

Priroda

Ako diskutujemo
O nežnom šarenilu buđenja poljskog cveća

Ako smo već počeli da pričamo
O periodičnom blaženstvu dočekivanja
žarkog oboda zore

I ako zaista moramo da gubimo vreme
Razglabajući o škrgutavoj prisnosti
šuštanja smrznutog snega
Ja sam za



Jagode

Bledim
Od strasnog mirisa pada

Pušim se
Od nepodnošljive sete postojanja

Trnem
Od metafizičkog bola beskonačnosti

Samo me jagode mogu spasti


Molim?

Televizija?
To svetlucavo kopile podvodača vremena

Politika?
Ta stoglava kurva lažne požrtvovanosti

Novac?
Ta šuštava ala svih surogata sreće

Ali gobleni...
Goblene ne podnosim

Andrej Kislovski

[SQUAW]

Magia naturalis solstitium

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
- da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa -
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.

Anica Savić Rebac

[NSdjanka]

OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.
Obećala si nam da ćeš biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećaš krivom
što nas napuštaš.

Desanka Maksimović


p.s.fioni

[jamiroyu]

Tin Ujevicj

Svakidashnja jadikovka

Kako je teshko biti slab,
Kako je teshko biti sam,
I biti star a biti mlad!

I biti slab, i nemocjan,
I sam bez igdje ikoga,
I nemiran, i ochajan.

I gaziti po cestama,
I biti gazhen u blatu,
Bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa,
Shto sijashe nad kolijevkom,
Sa dugama i varkama.

- O Bozhe, Bozhe, sjeti se
Svih obecjanja blistavih,
Shto si ih meni zadao.

O Bozhe, Bozhe, sjeti se
I ljubavi, i pobjede,
I lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
Dolinom svijeta turobnom
Po trnju i po kamenju.

Od nemila do nedraga,
I noge su mu krvave,
I srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
I dusha mu je zhalosna,
I on je sam i zapushten.

I nema sestre ni brata,
I nema oca ni majke,
I nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
Do igle dracha u srcu
I plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
Pod zatvorenom plaveti,
Pred zamrachenom puchinom.

I komu da se potuzhi?
Ta njega niko ne slusha,
Ni bracja koja lutaju.

O Bozhe, zhezhe tvoja rijech
I tijesno joj je u grlu,
I zheljna je da zavapi.

Ta besjeda je lomacha
I duzhan sam je viknuti,
Ili cju glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
Pa nek sam dah u plamenu,
Kad nisam krik sa krovova!

O Bozhe, tek da dovrshi
Pechalno ovo lutanje
Pod svodom koji ne chuje.

Jer meni treba mocjna rijech,
Jer meni treba odgovor,
I ljubav, ili sveta smrt.

Gorak vijenac pelina,
Mrachan je kalezh otrova,
Ja vapim zharki ilinshtak.

Jer mi je muchno biti slab,
Jer mi je muchno biti sam,
(kada bih mogo biti jak,

Kada bih mogo biti drag),
No muchno je, najmuchnije
Biti vecj star, a tako mlad!

[NSdjanka]

Ko sam ? Sta sam ?

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, trazec' srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako k'o ostali svet

Sergej Jesenjin

[Danka]

Jovan Dučić
Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne kao žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge ,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
K'o ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! Kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene..

[TVO.JA_]

ŽENA

Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.

D.Maksimović