Poklonite pesmu...

[Buba Erdeljan]

Pesma koja nije važna

Vi ljudi neki, nežni i meki
Grubi i strogi, vi ljudi mnogi
Bliski u tugi i oni drugi
Srećem vaš lik, srećem vaš lik ...

Vi lepe žene, nežne i snene
Oštre i drske, drage i mrske
Od vas nijedna, ni bludna ni čedna
Ne čuje krik, ne čuje krik ...

Ne čuje mene koji se gušim
Koji se topim u svome stihu
Ne čuje moju ni glasnu, ni tihu
Pesmu u koju sav se rušim.
Ne čuje mene zapravo niko
Premda vam pevam jasno i čitko
I moje srce kuca snažno
Ali to za vas nije važno
Ali to za vas nije važno (...)


Ibrica Jusić

[Goga]

UTOPLJENE DUŠE




Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.


Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.


U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.


U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.


Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.


Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.


Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.


Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.


Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.


I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.


Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.


Vladislav Petković Dis

[TVO.JA_]

Nejasna pjesma

Hvala ti za ovaj cas bola prepun.
Pored mene usamljen cvjet bijele krune
i ulazi tiho u nebo mjesec nepun,
O, ne treba sklopiti oci suza pune
kad mjesec izlazi.

Sici treba na livade i put,
gde tisina lezi bistra preko bilja
i spava mjesecine siroki skut,
pa zalutati u noci, bez cilja,
kao u snovima.

Jer vazno je samo ono sto je vjecno:
mjeseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrecno,
voljeti treba sto su prolazni
ljepote casovi,

sto za radoscu bol dolazi,
sto sa zaboravom se ne moze boriti.
Voljeti treba sve sto prolazi
O, nikada nista nemoj zboriti
kad mjesec izlazi.

D. Maksimovic

[NSdjanka]

Madrigal



O, skloni, te tvoje usne skloni

Što su na vernost ljupko se klele;

Te oči – tu zoru dana ukloni,

Te svetle što jutro bi zavele,

Al' poljupce moje te usne nek vrate,
neka mi vrate.
Pečate ljubavi uzalud date,
uzalud date.

William Shakespeare

[ZOE]

Ruke bola

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.
Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.
Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo
Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Stevan Raičković

[memento]

ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, ко прије;
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никада ништа било није!

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји ко бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ' тезу,
И написаћу вам, хитро, к'о од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

Јован Дучић

[DrinChe]

Ti si lek za moj zivot

ti si lek za moj život
ti si spokoj majskih predvečerja

donosiš mir
i san

niz tebe klizi pogled
kao čamac niz Volgu
i tone
kao suza u obraz

jer smehom
ponekad dozoveš dan
i zabole me koraci tvoji

ti si lek za moj život
ja po danu čekam noć
da potonem u san

Voluhin

[DrinChe]

modifikovana haiku poezija,prilagođena ovoj sekundi

pita me zrnce
što volim
crn
ce
e
e
e

eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee

[TVO.JA_]

Dazd rijeci

Svaki bih ton ponoviti mogo
Od dazda tvojih rijeci,
Al da me pitas za njihov smiso?
Ni slova ne znam reci.
Evo, ko dijete u tebe gledam
Koje govoru uce,
Gledam kako iz tvojih usta
Moj glas u tebi guce.


Enes Kisevic