Poklonite pesmu...

[Rio]

Riječi na kraju

Neću te pitati ništa,
sve mi je, glasno, rekla tišina.
Letjeli smo skupa uz zvuke glazbe iz visina
i stvarno ne znam što očekuješ sad!?
Zar da ti poželim sretan pad,
letove nove, radosne snove?
Ni sebi ih ne želim!
Odlazeći od tebe, od sebe se dijelim!
Srce mi je gorka pjesma
koju nikad nećeš čuti,
iskidano jedro što oluju sluti,
ali neću ti reći ništa.
Vrijeme naše neka ostane za nama.
Dalje ćeš sam..i ja ću opet sama,
a vrijeme sunca i vrijeme plača
sakrit će tama.
Riječi na kraju oblaci su što nebo kriju,
vjetar i kiše što u srcu zriju,
magla..i krik već stranog glasa
i nikad, nikad..obala spasa!
nep.autor

[Rio]

http://www.youtube.com/watch?v=CSIVB9ULlt4

PABLO NERUDA 2007

[Kalina]

Zivko Taleski

Priznajem

Sve priznajem, kriv sam.
Kriv sam za ono za ovo,
kriv cu biti umesto vas, umesto sebe.
Kriv sam

Kriv sam sto disem,
sto sam digao ruku.
Kriv sam kada se nasmejem,
sto se vide zubi,
ako kazem koju rec,
ako pokazem prstom,
kriv sam.

Sve priznajem, kriv sam.
Kada popijem casu vode,
kada otsecem krisku hleba,
kada cepam drva,
ako zakujem ekser, kriv sam.

Kriv sam
za ono sto krijem.

Ako pomislim da nisam,
kriv sam.

[TVO.JA_]

Hladnokrvna

Rekose mi u opstini, mada mi nisu dali na uvid tvoju krstenicu
da nisi rodjen u Zamrzivacu, ni na Severnom Polu.
Rekose:”Ne pise nista. Ne dajemo takve podatke.
Ne moze bez licne karte. Vi niste normalni, sta pitate!!!”
Zahvalih na komplimentu, divno je biti nenormalan. Umalo batine nisam dobila.

Upitah tvoje prijatelje i rodjake, odmahnuse rukom:
“Mislis na Sezama!? O, taj se tesko i nama otvara.”
“Ne znamo odakle mu, ni kako mu kockice leda kruze krvotokom.
Takvih nije bilo u nasoj familiji.
Hteo je onomad da se prijavi za Ginisovu knjigu rekorda.”, rekose tvoji.

Ne vredi, moracu sama…

Odakle si se samo stvorio Leden?
Matematickim putem stigoh do onog cuvenog:
“Zadatak ima vise resenja.”
Da ne dolazis ti sa neke daleke ohladjene Zvezde?
Ocigledno je da nismo sa iste.
Bacam se na Fiziku. Kakva greska se godinama provlaci:
:”Dajte mi polugu i oslonac i pomericu Zemljinu kuglu.”
To je neprimenljivo na tebe, Hladnokrvnog.
I Zemlju ce uspeti pomeriti - tebe ne.

Izvajacu te nocas od gline, isklesacu te u gipsu i gledacu dugo u te tvoje blesave oci.
Pusticu neku pesmu, zapalicu cigaru i udahnuti duboko. Onda cu ti samo lupiti cvrgu…

Znas kako me je bolelo kad su mi slucajno iz ruku izbili najdraze izvajano delo?
Znas kako me je povredilo kad su neka pobacali… mrzelo ih je da brisu prasinu.
I kako mi je bilo kada su mi ukrali odlivenu saku?
Mora da se secas, pricala sam ti to.

Prvi put, niko mi nece nista razbiti.
Ja cu te cusnuti sama, skliznuces sa stola.
Ucim da budem Hladnokrvna zivotinja.
Nema tu kod tebe, moze se, ne moze se, jednostavno mora se.
Dobicu keca velikog k’o vrata, izlazicu i na popravne u Avgustu,
ali cu kad-tad izvuci bednu dvojcicu i bar toliko postati tebi bliza.

Oticicu i na hemijsko ciscenje, da mi te izvuku kao fleku.
Ako oni ne uspeju, izbrisacu te iz sebe sama.
Ucim
da budem
Hladnokrvna
zivotinja.

autor: jelenaartpoezija

[Kitty]

Kada na skup tihih misli prizovem sećanje na prošle stvari,
uzdišem zbog mnogih stvari koje sam tražio
i sa starim bolovima opet tugujem za dragocenim vremenom
koje sam uzalud trošio.
Onda mogu da ovlažim oko, nenaviklo suzi,
za dragim prijateljem skrivenim u večitoj noći smrti,
i ponovo oplakujem davno prigušen ljubavni jad.
Onda mogu da patim zbog prošlih patnji,
i da setno od jada do jada zbrajam tužni način već ožaljenih žalosti,
koji ponovo plaćam kao da ga nisam ranije platio.
Ali ako za trenutak pomislim na tebe, dragi prijatelju,
svo gubici se nadoknađuju, a sve tuge prestaju.


William Shakespeare XXX sonnet

[TVO.JA_]

Hodaš

Hodaš ovuda i dan danas
ali se od senke ne vidiš
obasjavaš sam sebe,
u glavi ti je zenit,
u peti smiraj sjaja.
Zoveš me,ja te ne čujem
sa tela sumrak svlačim.
Gledam te
kroz tebe prolazim s kraja na kraj
ti me ne vidiš
gde su ti oči?
Sa mesta se nisam pomerila
ali tu više nisam.
Ništa nema od igre.
D.M.

[DrinChe]

KAD ZABORAVIŠ NEDELJU


A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i sretna sam....
I kad ponedjeljak ne bi nikad trebao doći!
kad to zaboraviš, kažem....

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom u
jugozapadnom ćošku, na
Nedeljnji ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa raženi hleb i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš.....

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dođe red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljnoj svežoj posteljini,
I nežno se slivali jedno u drugo...

Kada kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda povjerovati
Da si me dobro zaboravio.

GWENDOLYN BROOKS (1917)

[Rio]

da li ce me nekad tvoje ruke prepoznati

kad u nama bude

vec mnogo jeseni i zima

kad mi sjaj u oku izblijedi od kisa

i kad me mozda vise nece biti



da li ces ponekad zaplakati nocu

kad te sjeti davna zaboravljena pjesma

na sve ulice i restorane

sva ona mjesta koja ces pamtiti

po nasoj njeznosti

i ljubavi u kristalnim prozorima

plavim maglama



da li ces ponekad zaplakati

u prvi sumrak novog proljeca

u toj jedinoj preostaloj zraci

razbijenog sunca

kad osjetis jos jednom dodir moga dlana

kad me vise mozda nece biti



a sve ce biti kao prije

i ona rijeka plava

i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama

u koje smo htjeli



da li ces me ipak zaboraviti

u predahu dviju ljubavi

a znas da nam usne od istog poljupca boluju

i da nas ista tuga progoni stoljecima


Zeljko Krznaric

[Rio]

Izet Sarajlić - Piši mi na zelenu adresu ljeta

Piši mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi šalješ neka bude posljednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveći uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko.

Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.

Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"

Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.

Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

[SQUAW]

Snaga uspomene

Drugi u pomno postavljene mreže
nestalno srce ulovi ti, zla;
za mene ipak još te nešto veže,
što — to se jedva među nama zna.
Između drugih kad me vidiš ljudi,
u govoru se često spleteš ti,
mnogo me puta tvoje srce žudi,
tražiš me okom u kom strah se skri.
Često, dok sjediš umorna k'o sada od buke,
sama, zamišljena sva,
na um ti padne pjesnik tvoj bez nada,
skoro bi da se vrati prošlost ta.
Često, kad tvoj ti ljubljeni zapoje,
i ljubavnom se srećom hvasta mlad,
u srcu bodu pjesmice te moje,
što nesretan ih zbog nje pjevah tad.
Sama si strogo sudila me prije,
sama me oštro sudiš i sad još;
kažu da drugi ipak plaćen nije dobro,
kad tebi kaže da sam loš.
Među nama se diže tvrda stijena,
iz bezdna strmog pod nebeski tron;
al skritih želja plamen neće njena
visina spriječit, da ne sukne on.
Da pamtiš ih, to drugi su te bili
molili, ne mog gordog srca glas;
ne misliš na njih, al' mene po sili
pamtit ćeš sve do u svoj zadnji čas.

Franc Prešern