Poklonite pesmu...

[psssst]

If…


IF you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;
If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don't deal in lies,
Or being hated, don't give way to hating,
And yet don't look too good, nor talk too wise:

If you can dream - and not make dreams your master;
If you can think - and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build 'em up with worn-out tools:

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breathe a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: 'Hold on!'

If you can talk with crowds and keep your virtue,
' Or walk with Kings - nor lose the common touch,
if neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds' worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that's in it,
And - which is more - you'll be a Man, my son!



Rudyard Kipiling

I lepsi prevod nego sto ga je neko ovde vec postavio

Ako

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju,i cak pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas , a da ti ne dosadi cekanje,
ili ako si prevaren,da ne lazes,ili ako si omrznut,da ne mrzis.
A pored svega toga da ne izgledas predobar ili premudar;

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom;
Ako mozes da razmisljas a da ti mastanje ne bude cilj;
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i da smatras te dve varalice kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses kad cujes da su istinu koju si izrekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,
ili da posmatras propast onoga cemu si posvetio ceo zivot,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da stavis na gomilu sve sto imas,
i da bacis na kocku i izgubis, i opet pocnes ispocetka,
i nikad ne izustis rec o tom svom gubitku;
Ako mozes da prisilis svoje srce i nerve i tetive
da te sluze dugo iako ih vise nemas,
i tako izdrzis kad nema niceg u tebi ,
sem volje koja ti dovikuje ,,Istraj''!

Ako mozes da razgovaras sa najnizima,
i da sacuvas svoje dostojanstvo,ili da setas sa kraljevima,
a da ne izgubis razumevanje za obicne ljude;
Ako ni neprijatelji ni prijatelji ne mogu da te uvrede;
Ako te svi cene,ali ne suvise;
Ako mozes da ispunis jedan nezaboravan minut sadrzajem koji traje sezdeset sekundi,
TVOJA JE ZEMLJA I SVE STO JE NA NJOJ, I IZNAD SVEGA BICES COVEK,SINE MOJ!

[Kathy]

Ispunjenost duše

Kapi sreće rose nad mojim životom
I maglovita tama nestaje sa mojih
trepavica
Drugačijim očima jutros Te ljubim
dok oko mene mutne vode teku
laži i neistine
Dok me zapljuskuju tanke niti
izgubljenosti na odlasku
Krivac svemu si Ti jer si zavirio
u unutrašnjost moje duše
I samo jedan Tvoj smiješak oživio
je moju zaspalost
Uzalud sam se godinama odmarala
lebdeći mislima ka nekom
savršenstvu
Samo Tvoj tihi korak bio je presudan
da osjetim ispunjenost duše
Da se prizemljim u stvarnosti
Tvoje ljubavi
Da se okupam istinom u Tvojim
očima
Da se nastanim zauvijek
u Tvome srcu

Evica Kraljic

[silvia]

Sesil Šabo-Pođi

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

[silvia]

Ko sam???

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici-
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka"-
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.
Ali uvek, trazec srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako k'o ostali svet.

Sergej Jasenjin

[yeesss]

PLAVA ZVEZDA


Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Cak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je cuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sacuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nade... treca... peta...
mora u snu da se zade na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se cudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znaci, mnogo vredi.

Ja ti necu reci šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nadeš - sam ceš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antic

[yeesss]

ODLUKA

Život je sve nešto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih ociju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jace.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Živi se svaki put iz pocetka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
sto zlatnih zvezda unapred cuje

Miroslav Antic

[yeesss]

Mislim da nije napisana u celosti pa... nije je naodmet ponoviti...jedna od najlepših po mom mišljenju

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znaci živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaci vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka vecnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlacen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte cudenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budenja.


2.

A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli šta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ici na groblja.
Ništa neceš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zadeš
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?

Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadeš.

Znaš šta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaceš me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znaci jedan život,

stvarno naidi do mene
da te dotaknem svetlošcu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta ce to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.

A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.

Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.

Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.

Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što pocinim,
osumnjicen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
vec necim drukcije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.

Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.

Proceprkaš li prostore,
iskopaceš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znaci biti rašcovecen.

Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.

A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Cega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.

Nocu kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antic

[yeesss]

POSLE LJUBAVI


Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršca koja se razilaze kao posvadani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom žvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo važnog,
necega toliko ogromno važnog
cega se razdvojeni nikada više necemo moci setiti.



Miroslav Antic

[yeesss]

Malo sećanja na M. Antića

OPOMENA


Važno je, možda, i to da znamo:
covek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznacemo tek ako kažemo
reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moci ce neko i nas da sretne.