Poklonite pesmu...

[SQUAW]

OČI SNA

Čeznja veća od neba
umilnom pesmom
ruže uspavljuje bele.

U rečima ne rečenim
kupaju se zvezde
nesvesne svog sjaja.

Vetrom beskrajnim nošene
plove usnule ladje
na talasima kojih nema.

Pogledajmo se
i pocepajmo nebo uzdasima.

Bogdanka Rakić

[Kathy]

Kad pozelim..

Kad pozelim da budem
zelena trava
nakvasena rosom
pridji mi tiho
dotakni nogom bosom
ja cu te milovati
vlasima umjesto kosom.

Kad pozelim da budem
bistra rijeka
sto sretna i mirna tece
pridji mi nezno
ja cu ti hladiti
uzareno srce kad pece

Kad pozelim da budem
mirisni cvijet
sto krasi svaku bastu
pridji mi kradom
nemoj me brati
ne kvari moju mastu
najljepsi miris cu ti dati

nepoznat autor

[silvia]

ILUZIJA

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sopstvene setve...
Upijali bezvezne reci u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzlece iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duse.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti
ozivljavaju dubine sto te videse i cuse
kako izranjas iz svemira
kroz paucinu svesti...

Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule
otezalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one sto su sve videle, i one sto su cule
posrcu pod teretom bremena...
Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no sto se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi
sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Dragana Konstantinovic

[silvia]

KRAJ

I svrseno je bilo… U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta… Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom zagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I cut’o… Na moje celo studena padase tama.

Uz melodiju ceznje praznicki dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su baste. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kruzio lako, pun svetlih duginih sara.
I kada svati pocese bacati limune zute,
I skladno sviraci vesti, uz cemaneta stara,

Pocese toplu pesmu -: jos jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana…
I moja dusa zadrhta; i s bolom smrtne minute

Zlatno se kube srusi svrh njenih sedrvana…

Godina nepoznata

Aleksa Santic

[silvia]

MOSTARSKE KISE



U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.


Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.


Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.


Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.


Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.


Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.


Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.


Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.


Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...


Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.


Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.


Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.


Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...


Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...


Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.


Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.


Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...


Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

[silvia]

Ljubavi moja jedina,
gdje se naša misao miri sa željom,
kad mramorni snovi ostanu poslije takvog nevremena
nakon kojeg nam nitko više ne dopušta pravo izbora?
Kojom to stazom moramo umorno lutanje nastaviti
i u kakav vjetar baciti samoću koja se nikako ne briše?
Ćutim se kao planinsko sjećanje u pramenu tvoje kose
i dok se s mirisom svih onih vrhova
u snježnim oblacima budiš,
rastem i hvatam malo sunca
da se dolinom mojih uspomena rastaču,
pa sve to postupno
mojim srcem topim i u moju dušu stavljam,
ne bih li te bez nemira sačuvao.

Najdivnija misli mojih maštanja,
što učiniti sa obrisom tuge u komadiću jutra?
Jesmo li dovoljno rastrčani od svih onih koraka
što su nas već jednom poveli,
da se ni sa kakvim navikama lako ne mirimo,
već u pjesmama pronalazimo izvore svojih nadanja?
Osjećam svaku kap kiše u moru svojih čekanja
i preko tihih ravnica kako puštaš brazde svojih pučina,
jer poslije nemirnih vremena i polomljenih tragova
napokon pristajem uz mirnije obale,
otkrivam u tebi nova sastajališta
i na njima sa tvojom dušom gradim sva svoja očekivanja,
izvlačiš me visinom jablana,
a podno slatke mjesečine ispisuješ tijelom nježne dodire.

Zal Kopp

[Kathy]

..Presretni me,iznenadi,
i kao drumski razbojnik
opljackaj moje emocije,
a kao vitez celicnog stiska
povedi me,dostojanstveno,
na mesto senki...

U zamak zatvori moje srce
i pusti da senke odigraju
svoj poslednji ples.
Stavi mi crni povez na oci
i pusti mesec da izazove bol,
jer...ova je noc jednaka
mojim snovima.




nepoznati autor

[Kill Bill]

Jednoj prolaznici

Grad me okruzivao svojim mocnim hukom.
Vitka tanka,visoka,noseci crninu,
Lik boli uzvisene,jedna zena minu,
Drzeci izvezeni skut raskosnom rukom,

Hitra, ljupka,s nogama ko izvajanim.
U oku joj olujnom,gde se sav utopih,
Ja se,kao nekakav strasni cudak,opih
Uzitkom smrtonosnim,slastima neznanim.

Sev munje...pa tmina!-Lepoto kraktkotrajna,
Cije oci ponovo zivot mi otkrise,
Zar ces tek u vecnost da me sretnes,sjajna?

Predaleko,prekasno,mozda nikad vise!
Zauvek nas rastavi,zivot poput vala,
A mogoh te voleti,i ti si to znala!

S.Bodler