Marija Šimoković

[DrinChe]

Velike stranice naše književnosti napisali su pisci panonske ravnice. Ljudima iz neravnih krajeva možda izgleda čudno što jedna ravnica, mirna i opružena, može da bude toliko uzbudljiva inspiracija za mnoge umetnike. Iskustvo potvrđuje da može. U izdanju Plavog jahača, izašla je, nedavno, nova knjiga Marije Šimoković - Scenografija za vetar. Ovo su njena deseta panonska pripovedanja, u kojima vetar i pesak čine prirodnu koaliciju.
- Cela ravnica je kao scenografija za pesak, gde vetar od peska gradi i ruši, kao deca svoje zamkove od peska. Tako ja zamišljam Palić, čije je srce u mojoj knjizi. Sve što mi vidimo danju, noću se, ponovo, pretvara u pesak i od naših snova, preko noći, ponovo nastaje od peska. To je i Kišov pesak, oko Subotice. Vetar ga uvek nanosi u naše krajeve i tako će zauvek biti. Subotica i Palić jesu moja mitopoetička prostranstva, sa kojima putujem kroz vreme i prostor. Svih mojih deset knjiga nastajalo je u vreme rata, da bi ojačale bedeme grada i moga sveta, od peska. Tako je nastala ova knjiga, koja moje vreme detinjstva i vreme večnosti Palića suprotstavlja aktuelnom vremenu u kvaru.

izvor:NIN P.I.

___________

Jedna knjiga koju je nedavno objavio "Plavi jahac", zatalasala je knjizevnu javnost. Rec je o prvoj proznoj knjizi pesnikinje Marije Simokovic "Scenografija za vetar". Ljubitelji poezije, Mariju Simokovic poznaju kao pesnika retkog senzibiliteta i sublimnih stihova. Zbirke "Sam covek", Iscekujuci Jonu", "Ne boj se, tu sam", "Majstor zudnje", "Nebeski bicikl", "Poljubac Gustava Klimta", "Medjurecje", istakle su poetski senzibilitet Marije Simokovic. No, "Scenografija za vetar" otkriva nam Simokovicevu u potpuno novom i drugacijem svetlu.

Brodski je rekao da "kad pesnik pocne pise prozu, to je uvek dobitak za prozu". Smatrate li da je Vas iskorak ili ulazak u prozu bio plod svesne namere, udela "cuda i truda" ili, prosto, vrsta eskapizma, s obzirom da je knjiga pisana tokom bombardovanja 1999?
- Dok sam pisala "Scenografiju za vetar", nisam mislila o formi. Zelela sam da dobijem borbu sa dobrom recenicom, smislom, da dobijem borbu sa onim sto se desavalo. U tom smislu i nemam definitivan odnos prema knjizi, ni sama ne znam da li bih je svrstala u poetsku prozu ili nekako drugojacije. Ono sto znam je da ova knjiga u sebi sadrzi cednost prvog puta i da to i jeste ono sto umetnost po sebi mora da sadrzi. Tog puta, cednost je bila prisiljena da to postane. Savladavala sam stravicnost dozivljaja poniranjem u kolektivno nesvesno, u umetnost dakle. Tokom bombardovanja, trazila sam od Boga da ukine stvarnost. "Scenografija za vetar" jeste pre plod eskapizma nego eksperimenta u formi.

Da li pisac moze ikada da pretpostavi recepciju svog dela? Moj utisak je da postoje knjige na koje se pre reaguje implozicno, a tek onda eksplozijom. Slazete li se da "Scenografija za vetar" diktira, pre svega, implozican dozivljaj, intimisticko slavlje?
- Reakcija na moju knjigu jeste, pre svega, implozicna. Na knjizevnim vecerima publika dise u jednom dahu, posle veceri ljudi se ne razilaze, imaju potrebu da kazu jos nesto, da podele jos jedan zajednicki dah. Na dozivljaj mog opusa utice i ono sto su njegove glavne teme, a to su pesak i san. Subotica, koja je pored Beograda moj grad, sva je na pesku. Moja definicija Subotice je da je to grad sacinjen od sna peska i palicke vode. Pesak i san ono su od cega je sacinjen moj unutarnji svet, moje unutarnje sazvucje i od toga je, naravno, sacinjena i moja literatura.

"Scenografija za vetar" sacinjena je ne samo od poetskih i proznih delova, vec i od molskih, koloraturnih slika. Tom prilikom ste umesto boja koristili reci. Jedna Vasa zbirka poezije ima u naslovu Munkovo ime, a u sadrzini njegovu poetiku. Molila bih vas za nekoliko recenica o odnosu literarnog i likovnog u Vasem opusu?
- Egon Sile, Munk i Klimt, umetnici su koji su uspeli da najpriguseniji, najjeziviji bol ucine lepim. Jedna narandza na krevetu, u zatvoru, njen strasni purpur koji Egon Sile inkarnira, za mene je cista lepota. Munk je neprestani grc covecanstva uspeo da oblikuje u zlatu, kada Munk slika o tome da je zivot bol, on kao da kaze: "Zivot jeste bol, ali postoji umetnost, nemojte se bojati, postoji umetnost koja zivot cini snosljivijim". Ta alhemicarska transformacija bola u lepotu, ono je sto meni cini ova tri umetnika tako bliskima, tako neophodnima i tako znacajnima. A moj literarni opus svakojako se naslanja i na njihovo delo, jer je, kako bi to rekao Crnjanski, "sve u vezi".

Istok i istocnjacka kultura prisutni su u "Scenografiji za vetar". Vi, bas kao na istocnjackom crtezu, postujete odnos izmedju praznine i punoce, u knjigu uspevate da utkate i prostor za dah, tako da je Vasa knjiga i mesto za san i za meditaciju i za disanje. Da li ste svesno postovali istocnjacke umetnicke zakonitosti ili ste jednostavno zaronili i izronili takvu knjigu?
- Moje omiljene knjige jesu "Ji Djing", "Sljivin cvet u vazi od zlata", "Zlatni cvet", a moji omiljeni umetnici Misima i Kurosava. Takodje, godinama proucavam persijsku umetnost, pogotovo njihovu arhitekturu i cini mi se da moja knjiga samo najavljuje talas umetnickih dela u kojima ce doci do umetnickog sublimata izmedju lepota Zapada i Istoka. To se sada, sve manje stidljivo, cini na primer, u medicini. I svi smo svesni blagodeti toga. Hegel je negde tacno rekao da je "istina celina". Ako je cepamo na plodove istocnjacke i zapadne kulture, videcemo samo polovinu ogledala. Zapravo, necemo videti mnogo.

Vasa privilegija je Vase multinacionalno poreklo. Na kom jeziku sanjate, a na kom jeziku pisete?
- "Jezik je kuca bica", rekao je Hajdeger. I ja se sa tim slazem. U snu, ja govorim japanski i francuski. Setite se Froma i njegovih studija o jeziku. San, dakle, ima univerzalni jezik. Jezici moje jave su srpski i madjarski, pisem, dakle, i na jednom i na drugom. Pa ipak, mozda bas zbog bilingvalnog detinjstva provedenog u Subotici, zbog mogucnosti komunikacije na vise jezika, ja veoma volim i duboko uvazavam i sve one komunikacije koje nisu verbalne.

Pomenuli ste u razgovoru da Vasu knjizevnu porodicu cine i Sekspir i Dostojevski i Kafka i Kis i Kostolanji i Virdzinija Vulf, ali i Jursenarova. Znate li za njenu recenicu "Svaki covek koga sretnete je svetac. I vi ste svetac". Jeste li Vi svetac?
- Veliki mi je problem sto jesam. Veliki su problem ljudi koji niti sebe niti druge ne prepoznaju kao istinska duhovna, religiozna bica, kao svece. Postoji samo jedna podela ljudi: na one koji veruju u Boga i na one koji ne veruju. Zakoni zivota nam kazuju da nevernik ili poludi ili izgubi sebe. A to je, u sustini, ista pojava.
izvor:Danas, S. Domazet

______________

maj 2007. Subotica

Ove nedelje, u prostorijama „Narodne knjige” u Beogradu, održana je promocija moje knjige „Kinovar – Palićka alhemija ili Razgovori sa Tikalom”, koja bi do kraja maja trebalo da bude promovisana i u Subotici. Knjigu su predstavili Jovica Aćin, koji je pisao pogovor, i Vasa Pavković, urednik knjige. „Kinovar” je knjiga poezije, posvećena Paliću, opskrbljena slikama Mihajla Đokovića Tikala – saznajemo od književnice Marije Šimoković.

_________

Moj Bog( religiozna pesma ljubavi)

moj bog je visok ima oči kao dva dugmeta
sa po četiri rupice za moje zlatne konce
kojima obrubljujem njegov neuhvatljiv obris
dečaka koji nikada nije tu i nikada
nije sa mnom
ima grudni koš pun mojih priča
moje muzike mojih stihova moje devojčice
ima svetlosmedji ton u mladežu iznad dojke
i dve pruge od suncobrana umesto širita
moj bog miriše na smirnu i izrael
na krv i dragulje na benzin i naftu
miriše na izvestan metal za koji tvrdi da nema
mirisa miriše na moju kožu bez obzira što je
bog i što me retko dodiruje
moj bog je uglavnom daleko od mene
kao svi pravi bogovi i misli na mene koliko
stigne kad stigne ima tamne kolutove ispod
očiju i onda ga najviše volim koža mu je oko
struka najmekša valjda zato što je tamo nije
doticao niko sa toliko čežnje kao ja
moj bog možda ima bradu a možda je i brije
uglavnom miriše na luk nikotin i rakiju
na belo vino na čistu posteljinu na pokrivač
koji mi prebacuje jednom rukom preko ledja
da ne nazebem i ja nikada ne zaboravljam taj pokret
na grad koji volim kišu koju ćutim
mislim da se nekada zvao enkidu pa gilgameš pa
utnapištim i sada je travku plavu travku koju
je trašio epski sumerski razborito pronašao
negde na mojoj glavi negde u mojoj veni
vrag će ga znati uglavnom znamo se odavno
iz doline nila i eufrata od vavilonskih vrata
ujela nas ista zmija pa smo vaskrsli
i sad je on moj bog
a ja njemu šta sam
to samo bog zna

[DrinChe]

Triptih(u kojem su uloge unapred podeljene)

Ona

Ona ima tvoje jutarnje mirise,
tvoj čaj sa medom, tvoj puter,
sa usne tvoju džanglizavost,
tvoju zlovolju, tvoje zube na svom vratu,
ona ima tvoje "doći ću"
tvoj glas preko telefona,
tvoju mogućnost bekstva u drugi grad,
tvoje prijatelje, tvoju kremu za cipele,
ona ima tvoje jastuke, tvoju nesaglasnost,
tvoje kašnjenje, tvoje brige,
tvoja neverstva, tvoje "neću", tvoju sliku,
ona ima tvoje gledanje televizije,
tvoje umorne poljupce, tvoje "laku noć",
ona ima tvoje drhtanje, tvoju nesanicu,
tvoje čikove u pepeljari,
ona ima sve na svetu
i sigurno zna koliko je bogata,
koliko je najbogatija ona.

Ti

Ti imaš njene oči, njenu brigu, njen hleb,
njenu decu, njene roditelje, običaje,
njenu novu haljinu, njene pomade, njenu kosu,
ti imaš njeno "dobro jutro", njene godine,
njenu vitkost kad se vine za tobom,
njenu zakletvu na vernost, njenu vernost,
samo ti imaš njenu bradavicu, njene obrve,
njenu usnu, njen miris narandže,
njenu put vanile, njen osmeh kad dođeš,
njenu preosetljivost, njene ruke, njene minđuše,
ti imaš svu nju i ne zna ona
koliko je najbogatija, što je tvoja.

Ja

Ja imam...
A šta ja imam?

[DrinChe]

Važno je

važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu

[DrinChe]

Ne boj se, tu sam

Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta


unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se...

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?

[TVO.JA_]

Requiem za palog anđela

Možeš mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.
Možeš mi reći da je moja tišina laka
Poput niti paukove mreže
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.
Možeš mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi nebeski
božjih karuca što u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I postaju vapaj upućen tebi.
Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivši uši rukama
Kao što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke što izbaci mora utroba.
Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti
Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
U tišini što tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja i padanja
I tada, na dlan ćeš me topao dočekati
Kao suzu izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.
Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih oživljavanja
što kopne na izmaku noći.
Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu kao na odru
Mirno počivaju snovi
A ja bih mogla.
mogla bi da ti kažem da te još uvek sanjam,
da te još uvek volim,
Ali reći ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

po meni jedna neprevazidjena ...bravo za temu

[DrinChe]

ImeLa
(danas je nedelja samousluga je zatvorena i opet neko peva o ljubavi nekome)

1.
kako si moja najlepša prošlosti
krećeš li se još uvek punom brzinom
bez zagrevanja putem kad nisi sam
voziš li još uvek zgašenim svetlima
dok dlanom rastvaraš dlan
krećeš li još uvek istom ulicom
kada ti modri kolutovi uzbudjenja
ispiju boju puti
ume li još uvek običan poljubac
da smuti tvoje oči
kako si moja najlepša prošlosti
hodaš li još uvek onako poguren i nešto zagasito
plav usred sebe
zašto se ponekad ne javiš nekim beznačajnim
povodom pomeneš našu vezu koja je trajala
ispričaš kraj koji si skrivao
javi se
znaću po tvom disanju koje je doba dana
naći ću neku našu rečenicu koju smo voleli
naći ću frket u tvome klotu
šum tvojih pantalona dok ustaješ da
uzmeš hartiju i na nju zabeležiš nešto

2.
čudnovata prošlosti moja
ako ti kažem da si nešto najlepše što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života

3.
sećam se mirisa tvojih kola
načina na koji si otvarao kutiju sa cigaretama
uzdaha nakon prvog uvučenog dima
sećam se sporosti sa kojom si prilazio
mojim usnama
traga svakog tvog prsta u mojoj glavi
na potiljku okolo vrata
sećam se toliko snažno da je evo opet tu
miris tvoje jakne toplina i prisnost
kojom si govorio
glas koji menja dubinu neprimetno kada
se dotaknu važnija pitanja

4.
hoćeš li još uvek da bežiš sa svakom devojčicom
koja sedne u bioskopu do tebe
hoćeš li da je vodiš u svet na nekoliko dana
skidaš li joj prstenje s ruku mindjušu iz uha
šminku sa lica kada je miluješ

5.
staješ li još uvek onako čudnovato jednostavno
pored nekoga koga voliš

6.
kako si moja najlepša prošlosti
imaš li neku skrivenu bolest o kojoj ćutiš
imaš li kakav nepredvidiv predlog za sve oko sebe
voliš li još uvek petkom uveče da voziš dugim
svetlima po pustim autoputevima
slušajući muziku neke strane radio stanice
učiš li još onako uporno engleski
izgovarajući svaku reč ljupkije od engleza bolje
od svog profesora
izvodiš li ženu katkad u neki intimni kafe
kupuješ li joj slastice i govoriš li
smejući se o vašoj budućoj deci
dok ti se na usnama tope grenadiri od čokolade
voliš li još uvek istu stranu ploče
istu marku vina isti film

7.
kako si moja najlepša prošlosti
ima li već u tvojoj spoljašnjosti
nečega što ne voliš nečeg što te odaje

8.
šta te sve ne pitam
bežim da ti kažem ono najvažnije
danas si tu sa mnom u ovoj kući u kojoj pišem
ne izgovarajući nijednu reč naglas
ne čudim se sećanju na tebe na tvoja pomalo
čoškasta kolena meku kožu i pogled skitnice
ne razmišljam zašto si baš danas iskrsnuo
ispred automobila a da nikog i nisam videla
najednom kroz žuta svetla neke ulične svetiljke
ukazalo se nešto tvoje i
zamirisao je ceo kraj na duvan koji pušiš
kafu koju si voleo pivo koje smo delili
zamirisalo je na ono nikad kupljeno drvo kestena
koje sam ti obećala

9.
slušam sjajnu muziku pevaju naravno o ljubavi
kola idu kroz grad kroz kuće kroz sećanja
moje dete sedi iza mene sa završenim domaćim zadacima
provela sam dan kod prijatelja hvala bilo je divno
i sada se vraćam kući
još uvek ne vozim još uvek se zamislim usred puta
zastajem i smešim se nekome
još uvek čujem nežne razogovore usred ulične buke

10.
danas je nedelja samousluga je zatvorena
mislim na tebe i volim te večeras pa pitam ponovo
ovako tek stigla s puta tek stigla s ulice tek stigla

KAKO SI MOJA NAJLEPŠA PROŠLOSTI

[TVO.JA_]

Molitva

da sam te srela na mesečini možda bih bacila druge čini
i ti bi od ovog početka leta brojao sve znake alfabeta.
ovako mi se samo čini da bi ti usna na mesečini
bivala ljubavi tako slična a moja postala tvojoj vična.
ovako sve je na dodir lako i moraće uvek da ostane tako
otisak neba po tvojoj koži ne sme u meni znake da množi
koji bi mogli u mome saću značiti večnost, žbicu kotaču.
ja sva treperim dok noć već pada, gle šušte snovi, rastrže nada,
zbiram ti reči u jednu šaku, želim li ljubav nevernu, laku?
ne, ustani srećan iz moćnih trava, nauči snove da budu java
neka ti seme drveta sreće napuni bisage, oteža vreće.
dohvati potom rukave njene, pritisni nežno pa da se prene
u njoj taj okot meseca moga dok klečim u tami i molim Boga

[DrinChe]

Čista pesma

ja sam za čistu liriku za čistu dakle bol za
čistu ljubav za čiste ruke za čiste udarce
čisti udarci ne stvaraju nečistu bol nečistu mržnju
nečiste rane
iza čistih udaraca nema gangrene
bez potrebe za borbom čistim rukama
čistim srcem čistom glavom
ja sam za čiste odnose čistu čašu čisto ogledalo
ja sam za sve ono što se nadam da ću dobiti
i ne očekujem da dobijem rat
samo tu jednu bitku za čistu pesmu
u kojoj je čista bol čista ljubav
čisti udarci

06.02.2008.

NIŠ - Pesnikinja Marija Šimoković je ovogodišnji dobitnik prestižne nagrade "Branko Miljković", koja se u Nišu dodeljuje po 37. put, saopštio je danas žiri. Šimokovićeva je nagradu dobila za knjigu "Kinovar", u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda, i to je njena jedanaesta pesnička zbirka.

Ona je treća žena dobitnik nagrade "Branko Miljković", koja će joj doneti Povelju i novčanu nagradu od 220.000 dinara, a "za petama" joj je bila zbirka Vladislava Vojnovića "Lovac na grinje", istog izdavača.

Nagrada će pesnikinji biti uručena na svečanosti u Skupštini grada Niša 14. februara.

sa neta preuzeto