|
|
| Registracija | Uputstvo | Lista članova | Pretraga | Današnje poruke | Označite forume kao pročitane | Kalendar |
 |
 |
 |
|||||
|
|||||||
 |
 |
 |
| Poezija Stihovi članova sajta, kao i vaši omiljeni stihovi |
 |
|
|
LinkBack | Alati vezani za temu | Vrste prikaza |
 |
Odgovor: Pero Zubac |
 |
|
|
|
|
|
typingerrormaker :)
   
Offline
Poruke: 2,164
Član od: 12.03.2006.
Poslednji login: 30.11.2008 05:57
Pol: Muško
Godine: 27
Lokacija: The Blue Grass State
|
Odgovor: Pero Zubac -
04.04.2006, 16:21
BLAGAJSKI DERVIŠI Mladi derviši iz Blagaja Viđeni jednom, s jeseni, u noći kada su se pitomo razmenjivale reči, gde li su sada? I Bog nad njima i u njima, koga sam osluhnuo, gde li je? I konjanici koji su s pesmom u brda kao u noć zamicali gde li su i pesma njihova peva li se još u krajevima koje i ova molitva pokušava u dušu zazvati. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
typingerrormaker :)
Offline
Poruke: 2,164
Član od: 12.03.2006.
Poslednji login: 30.11.2008 05:57
Pol: Muško
Godine: 27
Lokacija: The Blue Grass State
|
Odgovor: Pero Zubac -
05.04.2006, 09:25
KAO GLAD DETINJA Čempres na Humu, tanak kao svirala, ni do ramena mi ne bi. Mlad kao mlado proleće. Zelen kao glad detinja. Čempres već je, slutim, visok kao uspomena na ljude koji su minuli a stajali su, svete li slike, uz mene dok sam se s njegovim mladim rastom odmeravao. Niko više od prijatelja iz te slike živ nije. A ja odlazim. On, vidim, nadrasta svojim tankim rastom visoko zlo koje se nad svetom ulicom zavičaja nadvilo. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Iskusni forumdžija
Offline
Poruke: 458
Član od: 07.07.2006.
Poslednji login: 04.11.2007 15:32
Pol: Muško
Godine: 31
Lokacija: Vojvodina/Novi Sad
|
Odgovor: Pero Zubac -
20.08.2006, 10:29
Ljudi U Nasim Godinama Ljudi u našim godinama ulaze u ljubav oprezno kao neplivači u plitku vodu, kao političari u kombinacije, iz čistog straha od ponovnog voljenja, iz nesigurnosti, a oni su zanate ljubavi već dobrano izučili i mogli bi biti od slatke pouke neiskusnima, no ostaće zavatreni a sigurni i uspravni na ulici, međ ljudima, samo će u hladnim noćima, sami i prepoznati odjednom, izaći na začuđen sneg i glasno zaplakati. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Epona of The Nosfera
Offline
Poruke: 1,085
Član od: 24.05.2006.
Poslednji login: 30.10.2008 15:43
Pol: Žensko
Godine: 23
Lokacija: Novi Sad
|
Odgovor: Pero Zubac -
20.08.2006, 12:31
O SMRTI Obične smrti i herojske smrti i pesničke smrti od omče i metka, nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti, smrt je, u stvari, život ispočetka. Neko će drugi, neznan i drag, još lepše pesme da ti piše. Za svakim od nas ostane trag, travka nad glavom kroz koju diše. Možda smo bili ptica nad morem, u Podmoskovlju breza tanušna. Možda ćemo biti čempres međ borjem. Život je velik! Smrt je majušna. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Epona of The Nosfera
Offline
Poruke: 1,085
Član od: 24.05.2006.
Poslednji login: 30.10.2008 15:43
Pol: Žensko
Godine: 23
Lokacija: Novi Sad
|
Odgovor: Pero Zubac -
20.08.2006, 12:34
Ne bira se ljubav Ne bira se ljubav kao ni smrt. Sve je u knjigama duboko pod morem zapisano. Jezikom neznanim nama, nebeskim pismima. Niti se oduprijeti mozes niti preskociti dan. Kao sto ne mozes tudji san usniti niti okom drugim vidjeti. Violeo bih da nisi ti ona koju u ovom casu volim. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Epona of The Nosfera
Offline
Poruke: 1,085
Član od: 24.05.2006.
Poslednji login: 30.10.2008 15:43
Pol: Žensko
Godine: 23
Lokacija: Novi Sad
|
Odgovor: Pero Zubac -
20.08.2006, 12:35
Moja te rijec dotakla Moja te rijec dotakla u trenu kad si odlucila da ne vjerujes nikome ko je odrastao i ko pokusava da te ukroti. Kao ptica nevidljiva, kao zuti list koji te u setnji presretne naglo i upozori na pad. Jer jesen je. Jer sve je prolazno i sve se smjenjuje. Kao da gledas veliku rijeku u predvecerje koja odnosi bijele ladje, a iza svakog malenog osvetljenog prozora mozda odlazi neko koga bi mogla zavoljeti zauvijek. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Epona of The Nosfera
Offline
Poruke: 1,085
Član od: 24.05.2006.
Poslednji login: 30.10.2008 15:43
Pol: Žensko
Godine: 23
Lokacija: Novi Sad
|
Odgovor: Pero Zubac -
20.08.2006, 12:39
Kalamegdansko vece Pucala je zora kao kora Noc se s mukom predavala danu Grlio sam smrznutu Svetlanu Pokraj Save na Kalemegdanu. A sa vrha Nebojsine kule Drozd je pesmom budio grlicu Ja nabreko k'o topovsko djule Sva mi dugmad otpala na slicu. A Svetlanu suncem obasjanu Od te muke spopanuli zmarci Pa mi tiho sapnula na uvo -Mace moje jedu mi se cvarci- Kasnije nas nasli milicajci Od idile osta samo slika U stanici ostase podaci Jedne kurve i jednog pesnika. |
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Snebivljiva Aždaja
 
Offline
Poruke: 11,882
Član od: 13.03.2006.
Poslednji login: danas 00:00
Pol: Žensko
Godine: 33
Lokacija: Mali šator u preriji
|
Odgovor: Pero Zubac -
23.08.2006, 13:17
TRIPTIHON ZA VERU I Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu Oči u ovom lišću što beznadežno pada Prepoznajem ti govor u mrtvom suncokretu Prelomljen što je klono ko uzaludna nada Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije Nijedna moja pesma čemerna razboljena Mrtav tvoj osmeh spava tamo gde biljka bdije Tamo gde mesec noćiva kao jedina žena Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije Lovio sam te lukom lovio sam te strelom Po crnim šumama panonskim po mrtvim hrastovima Lovio sam te smehom klonulom rukom belom Vajao ti ramena u prvim plastovima Lovio sam te lukom lovio sam te strelom Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku Sokolovi te moji vijali ispod zvezda Puške te moje ubile jeseni jedne u vrijesku Oči te oplakale žalom i boljkom praznih gnezda Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo Kuda bi ova pesma da tvoga čela nije Konje sam hitre prestizo do tebe nisam stigo Nožem sam klao jagnjad gde ti se krotkost krije Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš I spava telo tvoje gipkost najlepših foka Tišinu slušaš mirno i bilo sna usporavaš Pod tvojim smehom drava do besvesti duboka Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš II Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete Ova te pesma gorka iz sna ne ume vratiti Čelo se moje osipa ko iščezle komete Sve što ti sada govorim svojom ću glavom platiti Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice Osam me noći kleto nekakve vrane viju Teške padaju kiše padaju nemilice A dunav beznadežno preliva panoniju Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu Šta ću sa ovom glavom što se u pesak osipa Crno se sunce zavilo u moju belu vedrinu Nad gradom mesec neženja žeženo srebro prosipa Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu Govorio sam ti nekoć da nema više proleća Da je sve što se događa davno već jednom bilo Govorio sam ti tiho kako su kratka stoleća I sve kako se vraća mrtvoj majci u krilo Govorio sam ti nekoć da nema više proleća I slušala si nema ko ravničarske vode Danica ti se zvezda u očima ugnezdila Govorio sam ti nekoć da nema prave slobode I da je roda istine u nepovrat odjezdila Slušala si me nema ko ravničarske vode Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir Zadnje se zvezde oblače u prozračnu vedrinu Ako se nastavi ovako sve će otić u svemir I ti i ja i nenad u neku gluvu daljinu Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir III Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu Sunce je iznad grada kao damoklov mač Prepoznajem te u lišću nehajno zasmejanu I već sam sasvim siguran da ćeš briznut u plač Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu Ostani tako tiha iza hiljadu reka Ostani nedohvatna kao najdalja zvezda Pesmama ću te tražiti do poslednjega veka Pretražiću sve ribnjake i sva ptičija gnezda Ostani tako tiha iza hiljadu reka Padaće opet kiše nad ovim ulicama Biće dečaka plavih ko ranog majskog cveća Zrele su slutnje u meni joj pesmo teško nama Pitam ja tebe noćas šta se to zove sreća Padaće opet kiše nad ovim ulicama I spavaj nevino spavaj snom negrljenih žena Neka ti moje slutnje budu beskrajno strane Nek bude moja pesma zalud-prolegomena Za sve što neće biti za ogoljene dane Nikada neviđenoga severnog nekog kestena Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati Ostaćeš bolom potopljena kao mletačke galije Milion i jednu noć od drugih ću te skrivati Vidrama tvojim hraniti besane bakanalije Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati Joj čedo nedozvana najdraža razbibrigo Sanjaj ko lišće sanjaj spaljeno jesenjim dahom Jurio sam te noćima nikad te nisam stigo Zaludne moje tragove mesec je prosipo prahom Joj čedo nedozvano najdraža razbibrigo 
|
|
|
|
|
|
|
|
Odgovor: Pero Zubac |
|
|
|
|
|
|
|
Snebivljiva Aždaja
Offline
Poruke: 11,882
Član od: 13.03.2006.
Poslednji login: danas 00:00
Pol: Žensko
Godine: 33
Lokacija: Mali šator u preriji
|
Odgovor: Pero Zubac -
23.08.2006, 17:54
SLOVO LJUBVE ZA VERU I bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku umoran od tišine bolestan od mirnoće gorak se vraćam tiho u čulnost tvoju duboku nosim u praznim rukama jalove ćutnje voće bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku korak je moj od bola odavno već posustao nijednu tugu ne rekoh o ranom rastajanju tri put sam bezbolno padao jednom se samo ustao umro je u meni smeh ko južni vetar u granju korak je moj od bola odavno već posustao krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica o zašto li su zašto prodale svoje glasove vraćam se kao jesen ja vesnik nesanica da srpom tvojim požanjem prezrele svoje klasove krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica ponekada sam sanjao da te ponovo volim jutrom sam sebe preklinjao rečima odolevao noć sam ponovo čekao od smeha da obolim al sam te retko retko odviše retko snevao ponekada sam sanjao da te ponovo volim o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo opet je zima u nama i nismo oni stari između nas je stoleće za tri života dugo stotinu sedam gradova beskrajni bulevari o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo IV to pada neko stenje na moju nesanicu znam li se vratiti sebi iz ove gole noći mrtva se jezera bola ogledaju na licu znam li ikuda otići znam li iotkud doći to pada neko stenje na moju nesanicu lagano pružam tuke i tvoje školjke tražim ko labud ranjen kriknem al niko da me čuje prvom ponoćnom rosom usnule usne vlažim noć me ko pticu povija noć me tišinom truje lagano pružam ruke školjke ti tople tražim voleo sam te voleo do neba sam te voleo voleo sam te bolom voleo sam te strahom voleo sam te voleo od ljubavi oboleo umro od tvojih grudi mojim te zasuli prahom voleo sam te voleo do neba sam te voleo noću te zvao potmulo danju te zvao krišom mahao sam ti rukama smehom te ispraćao kako sad da te zovem pod ovom strašnom kišom kad sam iz tvoga nesna u bezdan sumnje pao noću te zvao potmulo danju te zvao krišom mrtvim se samosvesno i bez malo bola sve vidim iza sebe unazad toliko zima i ti se negde skrivaš u mesečini gola ko davno topla noć sada u sećanjima mrtvim se samosvesno i bez imalo bola odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva jezera neka rastu topole krhke stasaju pa okna sumrak naleže i hladna stakla celiva joj iz očiju tvojih otrovna žita klasaju odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva govorim neku reč izbledelu već rečenu ko li će da me sluša u ovom beskrajnom satu vodi se ovoj molim za tugu gorko stečenu prepoznajem ti korak po izgubljenom batu govorim neku reč izbledelu već rečenu VIII ukrali su mi onu malu fotografiju na kojoj sličiš na dečaka
|
|
|
|
|
|
|
