Branko Miljkovic

[blueella]

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podneo, i doneo odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U poslednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji.

Jugoslavija

Evo kako je pocela u dan svoje nuznosti
Sve sto nema vatre u sebi sagori
Sto sagori postaje noc
Sto ne izgori radja dan
Treba zapaliti sve sto moze da gori
Treba srusiti sve srusivo, sve sto nije vecno
Treba u svemu i posle svega pronaci nadu
Revolucijo ono sto ostane je covek
Ono sto prodje je proslost
Proslost koja ne prodje je buducnost i budnost
Svaka stvar i svaki covek je detalj tvoje nade
Eto tako je pocela u dan svoje nuznosti
Obala jednome Moru
Zvezda na poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivicena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazlicitije nacine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve sto je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku tresnje na zapadu maslinjake
I sazvezdje nad Fruskom zvezdane strofe
najlepse
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju buducnost i njenu proslost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednom Moru
Zvezde na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivicen beskrajem
Tudja presahlost bi joj izvore otrovala
Tudje pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome sto je stvarno
Ali ne i istinito ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uci gradove da budu braca Velikome Gradu
Koji vencava Sumadiju i Zagorje
Medjusobno i sa budnoscu
Istrazivaci pod zemljom u smrti vojnici i
rudari
Istrazivaci u vazduhu pevaci i ikari
Istrazivaci pod vodom pesnici nesvesnoga
Trazite nadjite pretrazite sva blaga
Sve mogucnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

[blueella]

Usnih je od kamena

Neka tvoji bijeli labudi kristalna jezera sanjaju,
ali ne vjeruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti
klanjaju
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri svijeta vole tri te vatre prže. A mi
idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
ženo od svetog mramora bijela utjeho kojoj se priklanjaju.

Na zvučnim obalama gdje drevno završava more
kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje ljepota sunca do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

[blueella]

Sonet o neporocnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je vise gubim
U casnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko ziva,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporocno ljubim,
dane zapoceo tuzno. Tu se skriva
bol bez odjeka i rec bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi slicnost da usnim, dok strava
tisti mi celo i nice na stolu.
Ona je deo predela sto spava.
Pomesana s vetrom dok cuti u sjaju.
Iscrpem buducnost u svirepom bolu
sto sanja krv leta i pakao u raju.

[blueella]

SEDAM MRTVIH PESNIKA
(1956)

BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronašene proplanke krvi
u peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

[blueella]

GROB NA LOVĆENU


Ali ne, to još uvek nije
vreme. to je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru.
Mrtve su gore odakle ta reč dođe.
Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje savlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.
Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svoj smrti što nas obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.
Šta si ptica ili glas koji luta
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punih sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

[blueella]

LAZA KOSTIĆ


"Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor".
Da li ćemo je noću u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeši i mrtvog anđela gde se skamenila mora
Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora
Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada
U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

[blueella]

DIS


O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena
rebra
iz čijeg ramena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire.

[blueella]

TIN


S druge strane groba živi zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca
Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca
O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla
Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog zla

[blueella]

MOMČILO NASTASIJEVIĆ


Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.
Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?
O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.