Stanislav Vinaver

[blueella]

Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

[blueella]

Esejistika je najznačajnije područje Vinaverova književnog rada. Od njega potiče mnoštvo eseja, kritika, feljtona, novinskih članaka, od čega je samo malen deo sabran u knjige. Vinaver piše o svemu i svačemu. Ogledi o književnim pitanjima, o mnogim našim i stranim piscima, o književnim pojavama, zauzimaju središnje mesto u njegovom esejističkom opusu, ali, uz književne, zastupljene su i najraznovrsnije neknjiževne teme, od naših narodnih vezova do Ajnštajna. Od svih pisaca najviše ga je privlačio Laza Kostić, o kojem je napisao svoje životno delo, veliku monografiju Zanosi i prkosi Laze Kostića, objavljenu posthumno (1963). Ta monografija u njegovom opusu zauzima isto mesto kao knjiga o Njegošu u Isidorinom.

Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se - srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.

[blueella]

Ima još jedna zajednička tačka na kojoj se susreću ova dva značajna, zajedno s Markom Ristićem, najznačajnija predstavnika našeg međuratnog eseja: interesovanje jezikom, Vinaver se jezičkim problemima poezije bavio stalno, od ranog eseja Jezičke mogućnosti (1922) do knjige Jezik naš nasušni (1952). Pisao je i o stihu naše narodne poezije (Pokušaji ritmičkog proučavanja muškog deseterca, 1940). Vinaverov pristup jeziku dijametralno je suprotan Isidorinom. Ona je tražila povratak vukovskom jeziku, jeziku narodne poezije. Vinaver je smatrao da taj jezik jeste autentični izraz plemena i plemenske, kolektivne svesti, ali da on ne može izraziti modernu individualnost. Jedan od najvećih nedostataka naše književnosti jeste u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski, deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi, moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s drugim, opasnim pauzama između stiha i stiha. Čak i oni pesnici koji su se najviše upinjali da dostignu Evropu ostali su u vlasti ritma naše epike. U modernu civilizaciju ušli smo deseterački sporim hodom te zato nije čudo što nismo daleko odmakli. Izlaz iz krize, koji Vinaver predlaže, u svojoj suštini je vukovski: treba se vratiti narodnom govoru i osluškivati žubor njegove melodije, samo što to nije više jezik patrijarhalnog sela nego modernog grada, jezik Beograda, govor beogradskih ulica. U njemu je Vinaver našao nadgramatički polet k "visprenom nagoveštaju, strožoj apstrakciji, kontrolisanom poretku, ka brzom značaju, prostornom obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne vrste".

Natpis

Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.