Louis Aragon

[blueella]

Dodje tako na jedvite jade neki trenutak
U kome onaj koji se zakacio za tvoj skut
Nade se odvojen od tebe
Ko neki slepac po danu usred suncanog podna
Kao ono neznalica pred skupom mudraca
Ili hromi usred igranke
U izvesnim prilikama u životu
Video sam da se otvaraju vrata tvoga carstva
A tamo ne ulazim nikako jer tu pocinju carolije
Sve vrste pokora pratecih koje sazipaju vilu
Samo ako poželi d aje prati izvan oblasti dozvoljenog
Bilo je to jednom u Provenu gradu koji je kao neka velicanstvena kanta za otpatke
A ništa ne bih rekao ni za Avinjon a ništa ni za one Crne Pokajnike
Ali postoje još i oni hodnici bede u Gradu Jovanke od Arka
I onaj napušteni grad iza Nice pozadi železnicke pruge
Sa carapama koje se suše po pokrivenim balkonima sa stubovima palata
Tamo negde gde se povlaci starost izbeglica oko njihovih crkava sa tornjevima kao glavice crnog luka
I kao neka pisana slova
Kule i kulice na starim zgradama iznad zavojaka Sene
Koje se utapaju naglo u crne cekinje drveta
Ili prosto one kuce za prodaju koje obilaze senzali i notari
Neki put govoriš o Bergenu gradu koji ja ne poznajem
A gde bi ti kako rece otišla još jednom dok postojiš
Da okušaš bljutavost maka i divljih jabuka koje se ugrizu i bacaju na Tahitima
O ti krunisani što kažu volim te po uvu
Mirisu reci koje se odvijaju kao stubovi
Hodnici hodnici eto otišla si
Eto u tome mi ti izmiceš zauvek
Kraljice one perstepktive u kojoj ja nemam svoje mesto
Begunice nova Meluzino
I tvoja pticija noga udaljuje se na terasama
Tvoja haljina još dobar trenutak blista pod drvetima
Kao u onim maglama Vatoa
Cekam te unezveren sasvim na dnu jedne ulice
Gde na ivici drveca pozlacenog na zalasku suncevom
Može se dogoditi jednom da ona ne dode
Jednom da bi se po volji prošetala malo po svojoj mašti
Sasvim odlucno palo ti je na pamet da me zamisliš mrtvim
I da ja kao nisam došao da te uznemirim pod ovim suncem nesrece
E od tada svaki put kada te pogledam
Ja se setim da si me ti ubila kako se to obicno kaže
I da prema tome ja sada živim samo zato što ti tako hoceš
Jer tvoje oci zamislile su ovaj svet bez mene
A tvoja usta govorila su sasvim prirodno o meni u prošlom vremenu
I sve to u punom ovom dvadesteom veku
Sa svim satelitima koji kruže oko zemlje
I mašinama koje misle
Ali nož ostaje nož
A srce srce
Gorka pesma
Ljubavi gorka ploda
Pesmo moja vetre i gora
Vilajetu tamni gde tihoga hoda
Dolazi da umre more
Avgustu blagi dok nebo tvoje
Zvezdama zasipa obzor sav
Snovi moji tim livadama plove
Gde je vazduh tako plav
Moje zlatne ruke te nežne tajne
Bude mi žed i glad
Kolajne derdani veceri beskrajne
Kada sam srcem mlad
I reci da mogu nestati tako
Išcileti sa prvom zorom
Jato golubova rasturiti lako
Pod tvojim prozorom
I ne postati ni strela gola
Strela uznemirenja i cveta
Sveže vode i najveceg bola
Usred najžešceg leta
Pa da li se zna cta se dogada
I da li je to možda ono
Kad mi se baci zastor beznada
Iznad mog oka ko zvono
I sav taj govor koji slama
To blago u izvoru živom
Moj krik ugušen molitvama
Nad mojom napuštenom njivom
Ne žalim ni malo što tužna lika
Usta su mi puna nemih reci
A suviše malo tušnih spomenika
Da trag za tobom u meni jeci
I tako još uvek snažno udara
To trošno srce o kaveza žice
Za Nju se ono do dna izgara
Žtrvuje nemilice
Posecite mi grlo i božure
Da krvi moje bude napita
Priklonite joj se u predznaku bure
Kao što to cine bure
Kao što to cine žita
I suviše malo još casova brojim
Do kraja mojih obzorja o sliko
I da dovicem do Boga da te volim
O koliko

[blueella]

Sve stvari tamne govore mi o tvome sjaju
Mracne sobe u pipanju predene
Udovice
Smola u dnu brodova
Voda baruština
Crne maslinke
Krstovi krila grabljivica iznad snega koji oblecu
Jedan uvežljaj na izdanku snage
Obuca umrlog
Mržnja sa noktima noci
Sve stvari gorcine
Ljubicasti prsten nesanice
Odbijeni hleb
Onaj koji je našao svoju kucu pustu i svoje poljupce ukaljane
Ogledalo s alicem odvratnim
Tragedija sa stubovima bogatstva
Starenje
Sakacenja
Mladež ponižavanja po volji
Zatvori u kojima je covek odvojen od samoga sebe
Sve stvari nasilja
Požar i krv
Varvara nastup u gradove
Dželati žena i žita
Gradici kao konji bicevima rasterani
Pobeda zverova
Gromoglasni smeh streljanja
Polomljeni udovi kamdžijama i volja bližnjega
Umorstvo žuto i crveno
Rumenilo bola
I sve što sveceri koja nastupa dobija boju svireposti
Meni govoriti o tvojim plavim ocima

[TVO.JA_]

Šta ja tu mogu Bilo je tih ljudi u tvome životu
A ruka koja ih je kao muva oterala
Verovatno nije mogla da poštedi i mene
Obecao sam Prošlost ostace u dnu usta
Kao bombona koja treba da se topi lagano
Obecao sam O prošlosti ni rec više
Ali da li se mora govoriti o životinji koja te nagriza u snu
A zato što te nagriza cuješ li njen kljun kako udara po mome srcu
Da li je potrebno govoriti o ljudima koji su u tvojim snovima
Da bi bili tu da mene nagrizaju u tvome životu
Ti ljudi iz tvojih snova ti stranci
Oterao sam od sebe sve što nije tvoj dah tvoj odisak
Izdao sam nebo od pre tebe prolece od pre tebe svoju radost i svoje muke
Izdao sam za tebe sve što je bilo zanos vetar žena
Postao sam za tebe pravo cudovište neverstva
Napustio sam svoju prošlost kao što se menja vera
Ti možeš potpuno mirno da jedeš za tim stolom
Nema ni traga ni od caše ni od vina
Gledaj kako sam ispražnjen zaboravom
Ja ništa više ne znam o sebi
Moj pakao je tvoj pakao
Nema obeležja na meni da smo stigmati
Tvoje patnje
Nož me je zarezao duboko Ja sam uboden
Onamo gde si ti patila
Sve moje secanje je samo zlo koje ti jedino osecaš
Sve moje secanje od tebe jedine krvavi
Ono je izubijano na tvojim kolenima
Tamo je sva moja rana i njeni zarezi
Kamicak svaki u tvojoj cipeli
Siroto tvoje rame slomljeno
Oci tvoje odjednom olovom iskrenute na putanju noci
Veceras razapet na krst u hiljadu devet sto trideset osme
I više nego u tvoje telo nož ušao u tvoju dušu
Krivdom koju ti nekažnjeni dželati uciniše recima
I što još koji put cine a ja ih ne mogu spreciti
Jedna recenica dobacena ti je u prolazu
Tebi pismo na pošti baceno
I to lako ubistvo preko telefona
O ljubavi moja u kojoj sam ja bez odbrane
O za jednu sitnicu moja je ljubav tako brzo ranjena
Kao neko detinjstvo
To se dogada i to ostavlja
Dugu brazdu duž mojih ruku
Dugu brazdu duž mojih nerava
I ukus za ubistvo pojavljuje se u mojim ustima
Samo zbog jedne naopake reci
Ne prelazim ni preko cega što te je dodirnulo
Teško vama ako zbog vas place
Misao za ubistvo osvaja me naglo
Za ono što drugi tebi cine
Osvaja moj stomak moje grlo moje ruke
Kao tajfun
Moje besnilo i moju vatru krv moju
Kao talasi su bili
Drugi ljudi ljubavi moja snena
Nisu te voleli do noža i rana
Do prskanja ocnih mrena
Do gubljena svesti za svetlost dana
Da tako je to i više reci necu
Zadržacu taj gnev iza svojih zuba
Žvakacu prošlost ko svoju svirepu srecu
Tu gorcinu i taj bes iza usnenog ruba
Bledog i crvenog kad tako mi je dano
Ko bombonu što treba da se istopi lagano