Poezija raspoloženja...

[zrNce]

Ne


Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.


J.D.Hidalgo

[biterlemon]

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličinom prirode; a potom,

Kad prodje sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva-
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakic

[zrNce]

Tugu ne mozesh opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Chovek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozesh izraziti.
Ona je pozzar koji tinja godinama
i bukne,
ochas planu shume,
nestanu gradovi.
Chovek je vaseljenski lesh koji niko
ne mozze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozzesh suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Chovek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

D.Matic

[zrNce]

Kako Ana Resava Ukrstene Reci


Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!

Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?


Brana Petrovic

[TVO.JA_]

OPROSTI REMBRANTE


Oprosti Rembrante,

danas se snima film

Čas anatomije

(moje duše)

pod ukradenim nazivom

svetlost neće biti savršena kao na tvojim portretima.

Nevešta je ovo ruka.



Pigmenti žuti zaprašuju mesto zbivanja

otkidaju se ravno sa sunčevih pega

malo po malo vetar ih rasipa

obala razbija.



Ova reka nije više tako plava.



(Kafa je taman kakva treba.

Filmska ekipa odlična. )



Šta mi je trebala ova lokacija?

Naduveni pacov pluta.

Smrdljiva slika.

Izbacite iz kadra, smesta!

Poludeli mulj.



Ova reka nije više tako plava.



Neretko se neuklapam u žljebove besmisla,

zašto bi sad pokušala?



Film se razvija.

Niskobudžetna traka.

Salveta.

Parče osmomilimetarskog toalet papira.

Iskrzan scenario.

Ledenice do kolena.



Iza koliko lica taji se kopriva?

Ljudi peckači bez unutrašnjeg ogledala.



U dvanaestopršljenastom streljačkom vodu

ove godine

zavidno mesto zauzima

čovek (?) istupanjem,

pucnjima direkno u moja kolena.

Puca čašica.

Fuzija, fizija čega?



Od dve zagrljene duge nad prostranstvima

do zbogom

koliko ima?



Čupanje iz korena

iz semena

iz klica



lažna prognoza,

reče mi kako neće biti nevremena

samo budale

još veruju meteorolozima.



Ne znam koja je klapa.

Plemenit samuraj

precizno

seče mi udove na pola.



Ovaj film ovaj put

neće profitirati na bioskopskim platnima.



‘Ajmo muzika

počinje kiša

častim praznih džepova

samo da se snađem sa ovim patrljcima.



‘Ajmo muzika

častim poslednjim hromim jedarcima

istrgnutog krvotoka



Duša slovenska.

Zavesa pada.

Oskara nema.

Zlatnog medveda.



Reče mi neće biti nevremena

a evo me na času

u učionici tornado.



Ništa ne može razneti ove kosti sećanja.









(autor: jelenaartpoezija)

[zrNce]

Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tandrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.

Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.

Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Uzmi ili ostavi.

Radmila Lazic

[biterlemon]

Nemoj.
Nemoj molin Te.
Nemoj otić od mene.

Provaj!
Moja jedina.
Ja ne mogu bez Tebe.

Lipo.
Lipše.
Najlipše je za mene
ka' gledan Te...


Jer ja...
Letin...
Ka' san kraj Tebe.
Ka' Te gledan dok budi se dan.
Onda letit znan.
Nekin našin obalama sna
a da nikad nisan zna ni sam
da poletit znan...


Moran.
Moran izmislit...
Niku lipu - šesnu rić...
Da Te za se sačuvan
Ja Te molin.
Nemoj ić.

Jer...
Lipo za me jedino je kraj Tebe
ka gledan Te...


Jer...
Letin.
Ka' san kraj Tebe.
Ka' te gledan dok budi se dan.
Ka' san s Tobon sam.
Nekin našin obalama sna...
a da nikad nisan zna ni sam
da poletit znan...

Lvky - (Ararita, 2003) - Provaj

[TVO.JA_]

SPLET

Razmrljano veličanstvo
Razdrljano
Skupljenih bedara
Večno
Zjapećih

Usana
Gleda
Škilji
Ludilo
U sumrak
Bitak svih nas
Upitan
Je i
Čaroban
Nedostatak
Jada
Suze su rasparale sve tvoje šavove
Moliš se
Uzdišeš
Uz plam
U daljini
U daljini
Čujem
Plime i oseke
Našeg
Oceana
Neprilike
Jad
Glad
Slad
Nije li čudno kako se
Suprotnosti
Rimuju
Nezainteresovane
Jedna za drugu
Guguću u supostojanju
Bez imalo saosjećanja
Spajaju se samo u
Kozmičkom
Paraglajdingu


Gade mi se rječi
Izlizane
Potrošene
Pojebane
Stotinu puta
Gade mi se reči

Spajaju se samo
U
Kozmičkom
Paraglajdingu

Ugasi se
Ugasi večnost
Svojim hroptavim naglaskom
Bez barijera
Čeličnom voljom
Pronađi
Put
Do
Sna

Nanišani
Istinu
Veliku
Golu
Raskrinkanu
Beloputim
Linijama
Život je počeo
Udahnimo
Patetično
Požalimo se na bol

Jasmina Šušić

[zrNce]

Kada Bi Otishla Iz Ovog Grada


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv