Poezija raspoloženja...

[A6quattro]

ZNAM

Reci ces
Da sam ti najvazniji
Da ljubav
Je na prvom mestu

Ali neverujem ti
Jer
Jos nikom nebih
Zamena za hleb
Za vazduh i vodu

Ne mogu se porediti
Sa znacenjem novca
Cak ni sa spavanjem
Jer ljubav dodje posle
U redosledu stavri

Ali ako je ona stvarno sesta
U tvom zivotu
Mozda bih mogao
Biti srecan.

M.

[DrinChe]

=== > Ž.K. Ti imas oči koje sam nekada viđao...

=== > L.P. S ljubavlju ljubav u naručju... iliti Ljubav od ljubavi









~

[zrNce]

Prvo Veche

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.

Pogledah zračak koji bludi
Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! sviđa mi se, sviđa to!

Ali ti moram reći zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znaci: da...

Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Artur Rembo

[TVO.JA_]

Завара ме, тако, нека чудна слутња,

неко ново „ А можда, ипак...“

и почнем да му се надам.



Онај голуб се тада врати

и гледа ме са суседног крова,

и то увек кад помислим да је све узалуд

и да никад није ни могао

да буде моја стварност

јер он, заправо, не може припасти никоме

пошто превише припада себи самом.

А опет, довољно је било само да ме угледа у маси

и да баш мени пружи руку

(случајно, наравно, јер увек је све случајно,

а онај који у оваквом следу догађаја види некакву законитост -

сам себи ставља наду, као омчу, око врата),

и да помислим да је то очигледан доказ

и знак да нисам ништа умислила.



Вероватно ћу ујутру, кад отворим очи,

опет помислити: „Боже, ако је он тај,

пошаљи ми неки знак,

и никада више нећу посумњати да је воља Твоја“,

и уплашићу се још више него прошли пут

уколико баш тада слети онај голуб на кров

и загледа се у мене.

Она лепа слутња претвара се у стрепњу,

и почиње да боли.



Зар је могуће да никад не постанемо имуни

на онога који је најжељенији и најнедостижнији од свих?

Зар је могуће да је слутња једино што нас чини живим?



Виолета Милићевић

[zrNce]

Lirski Razgovor

-Reci kako me volish.

-Hocu.

-Reci.

-Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u sheshiru.I volim te u zzaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavash .I kad radish povijena. Volim te kad jaje lepo mutish. Volim te chak i kad kashiku ispustish.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od pochetka. I kad kosu svoju chesljem lepo delish.

I u opasnosti. I kad se veselish. Na moru. U gorama.U kaljachama. Bosu. Danas. Juce. I sutra.I danju i nocu.I u prolece kad dolaze nam laste.
-A leti kako me volish?

-Kao srzz leta , zna se.

-A da li me volish u jesenje dane.

-Chak i onda kad gubish kishobrane.

-A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.....

Konstantin Galcinjski

[TVO.JA_]

Večernja svetlost

Ponoćni vetrovi se prizemljuju na kraju vremena
Istinita priča bi htela da bude moja
Ta priča nagovara vazduh da laže
Mandoline se zvonko odazivaju tvome raspevanom plamenju

A svest tone u dremež da samog kraja vremena
Mrmor se zvona na vratima utapa u dvosmerni završetak vremena
U jutru moje zime dok još spavaju moje oči
Na lednom i mračnom snegu leži vilinski konjic koga sam
poslala da ti umesto mene poljubi srce

Deca skakuću pri večernjoj svetlosti
Suze i gresi su teški pri večernjoj svetlosti
Ponoćni vetrovi se prizemljuju na kraju vremena

Nico

[zrNce]

Ko sam?....Shta Sam?

Ko sam?
Shta sam?

Ja sam samo sanjar,
chiji pogled gasne u magli i memli,
zzivoo sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i shapcem zaljubljene rechi.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u dushi vazda ista pustos zrachi;
ako dirnesh strast u chovekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad necesh naci.

Zato moja duhsa ne zna sto je jeza
odbijenih zzelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako trazzec neku srodnu dusu,
vezan protiv zzelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom guhsim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam?
Shta sam?
Ja sam samo sanjar,
chiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

SergeJ JesenJin

[zrNce]

To Sam Ja

Ako nekad mozda cujes,
gdje sonatu kisa svira,
i gdje neki oluk place,
kroz tisinu nocnog mira.
Gdje dolazih, tebe cekah,
i gdje korak moj odzvanja,
u mirisu ispod granja,
pod prozorom tvoga svijeta,
Znaj, to sam ja...

I kad ponoc grad poljubi
kad umukne zvon' sa sata
kao andjel' neki vihor
kad odskrine tvoja vrata
takne li te kakva ruka
drhtec' da te ne probudi
i daleko od svih ljudi
ako mine kakva sjena
znaj,
to sam ja...
znaj,
to sam ja...

Ako polja stanu sjetna
ako nebo umre s tugom
kroz noc tamnu voz zapisti
dok u maglu tone prugom
a kroz puste staze parka
miris tuzan ako zaluta
i prije nego svane sjutra
ako tebi zora bane
znaj, to sam ja...

Dusa tvoja ako jednom
mimo volje sama krene
trazit spokoj, mir i ruke
dusu moju, trazit mene
a ne znade kud da krene
kad je ovi puti lazu
tad stihovi nek joj kazu
sto ih svira struna moja, da zna
to sam ja...

Miladin Shobic

[TVO.JA_]

MAHOVINA

Na severnoj strani kože
narasla mahovina
krijumčarim snove za dašak vetra
odgurnuća, od monotonih lobanja
sabijena u papirnatom ćošku
štucam bulažnjenja ispisana
povećom dozom alkohola
posle su došli
trezveni dani
umakanje pera u vlastitu krv.


Na severnoj strani kože
narasla mahovina
krijumčarim snove za dašak vetra
treba pregurati
onu
samoću
duboku.



U prepunoj radnji kozmetičarskih preparata
kupujem
ništa
ostavljam sitniš kovan od zagonetnog osmeha.
“Imate li piling
za dubinsko čišćenje i sprečavanje nastanka nove?”



Miriše zelena tuga
udahni
prokrijumčarene snove.


jelenaartpoezija