Poezija raspoloženja...

[TVO.JA_]

U medjuvremenu


Na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nashih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.

A da zakoracis?
Ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije nase.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.


Mika Antic

[Jolly_walker]

UTJEHA KOSE


Gledo sam te sinoć. U snu. Tužan. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva


Antun Gustav Matoš

[TVO.JA_]

NA KRAJU BIĆE OPET JEDNO ISTO


Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
Sve, ma čime se ispunio vek.

I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane,
Kada sam proleća jednog u maju postala
Samo zato da me opet nestane.

D.Maksimović

[joksi]

CUTI

Cuti,nemoj ni reci vise,
ja slusam te vec suvise dugo
mozak lazi iz secanja brise...
jer mi ne ostaje nista drugo.


Cuti,suvise te dugo slusam
i da zelim tvoje reci nemogu cuti
ne trudim se cak ni da pokusam
jer i srce za tobom cuti.


Tisina sta ti jos mozes da kazes
a da nebude jos gore
idi,sada mozes drugu da lazes
a meni ostavi suze i bore.

[TVO.JA_]

Ja odsecam sebi radost
kao monah kosu

Uspomena sam na sebe
Sklop nesvestice i ravnodusja

Koracam protivno srcu
Ne verujem nogama da idu
Ne verujem da je dan

I lazem
Lazem
Da me ne boli ...

Jovan Nikolic

[A6quattro]

OKOVI TUGE

Val tuge preplavio moje misli
Odnosi me u bol
Ne postoji vise nista na mojoj obali
Posustajem

Obronci stvarnosti izranjaju u magli
Stvarnost koju ne mogu podneti
Zasto

Izdajnik kliznu iz oka
Jauk zadrzah u sebi

Danas
Nisam spreman grliti suncana jutra
Ponovno stojim
Pred vratima pakla
Umorna dusa moli za pocinak

Kolaju uzdasi
Guse me zaustavljeni dodiri
Vrata sna zatvaraju reci
Okovi tuge zveckaju u meni

Nastavi
Bojim se ove noci.

M.

[silvia]

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskoga praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

Ž. P.

[A6quattro]

TI SI SAV MOJ BOL

Pokreni se
Da li se plasis skorog susreta
Odbacujes li me
Zbog zara u tvojim zeljama
Zbog vatre
U tvojim davno ugaslim pogledima

Pokreni se zaboravljena
Ako sam ti potreban
Potrazi me
U nekim zametnutim snovima

Ostricom jezika
Dvolicnog skakaca dostizes mi razum
Upijas se gmizuci
Mojim nesacuvanim putevima duse u ehu sna

Moj mucitelj i sav moj bol si
Podario sam ti snove na tacni somotnih noci
Dopustio dodir svemira na valu mog usnulog mora
Razgranati bol mi poklanjas umesto cveta.

M.

[mimaP]

EMINA

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...

[ZOE]

KO CE DA MI VRATI VREME

Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregrst sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj zivot si:
tri godine bio u autobusu,
72 sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom zenom,
a ostalo sa postarom...
30 sati si hranio svog psa,
i dve godine se izlezavao nakon sna,
...bolje da mi ne kažu koliko je prespavano...
i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
uzasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza...
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- baceni snovi
i ubiju me ti racuni i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promasena pamtim...
i niko mi ne kaže koliko sam vremena stracila voleci tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano...
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve cine lazne,
a kome da cvilim za odstetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.
I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je vise smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otici sa cergom,
pa hraniti konje i popravljati kisobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog racuna i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam ceznula za tobom,
da nisam znala da ceznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da ceznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je covek tvog lika, adrese i maticnog broja,
jedan bledi covek od papira i magle,
sa tudjim pricama i frazama,
pun promaje i belanca umesto slaga,
i se?era umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.
Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka... ovako gorka,
opora i hladna, k'o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa postarom
sa prodavcem kokica i prvim komsijom
i cekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih...
Na svakih sto sati, neko i sto baci
al mu mnogo vise treba da to shvati.


autor nepoznat