William Butler Yeats

[gaga73]

Vilijam Batler Jejts (engl. William Butler Yeats; 13. jun 1865. - 28. januar 1939.) je bio irski pesnik i dramski pisac, najznacajnija licnost irskog nacionalnog preporoda, jedan od osnivaca i upravnik narodnog pozorista. Ucestvovao u javnom politickom zivotu i bio senator od 1922. do 1928. Dobio je Nobelovu nagradu za knjizevnost 1923. godine


Nebeske tkanine

Da imam nebeske tkanine vezene,
Zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,
Tkanine plave i zagasite i tamne
Od noci i svetla i polutame,
Ja bih ih rasirio pred tvoja stopala:
Ali siromasan sam, imam tek snove;
Rasirio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nezno jer hodas po mojim snovima.



Kad budes stara

Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.


Zensko srce

O, sta ce meni soba pusta
sto molitve je puna bila;
on pozva me sred mraka gusta;
na grudi sam mu grudi svila.

O, sta ce meni dom moj sretni,
ni briga majke mi ne treba;
od mojih vlasi krov ce cvetni
od olujnog nas skriti neba.

[gaga73]

Bele ptice

Kad bismo mogli biti, moja draga,
dve ptice bele povrh pene mora!
Jos pre no sto se meteor ugasi
nas pogadjaju plami meteora;
A plamen plave zvezde Vecernjace,
sto nisko visi sa nebeskog kraja,
U srcu nasem uvek budi, draga,
bol tuge sto se od nas ne odvaja.

Tek zamor struji od krina i ruza,
tih sanjalica sto ih rosa mije;
o tom ne snevaj, nit' o meteoru
sto trosni sjaj mu nocna tama pije,
nit' o plamenu niske zvezde plave
sto uz rub neba ranom zorom vene,
jer zeleo bih da budemo, draga,
dve ptice bele povrh morske pene.

Jer privlaci me ostrvlje bezbrojno
i uz njeg' cari danajskoga zala
gde vreme ne bi na nas ni mislilo,
gde tuga do nas ne bi ni navracala;
I bili bismo daleko od ruza
i przile nas ne bi plama strele
kad bismo mogli bdeti, moja draga,
vrh morske pene k'o dve ptice bele.



Ljubavnik prica o ruzi u svom srcu

Sve slomljene, nezgrapne stvari, predmeti
trosni, stari,
plac deteta nekog kraj puta, ta skripa
kola sto smeta,
i teski korak oraca sto gaca po zimskoj
bari,
tvoj lik mi vredjaju koji k'o ruza sred
srca mog cveta.

Jer previse je gruba uvreda ruznih stvari;
da mi je da ih sagradim sve iznova usred
leta,
da zemlja i nebo i voda - k'o zlatan
kovceg se zari
za moj san o tvom liku koji k'o ruza sred
srca mog cveta.

[gaga73]

Ljubavnik tuguje zbog izgubljene ljubavi

Ja imao sam drugu; u nje kosa vrana
i mirne ruke behu i obrazi beli,
pa snevah da ce jednom moja stara rana
u ljubavi toj novoj moci da zaceli;
al' u srce mi zaviri ta divna žena
i u njem sliku tvoju vide jednog dana,
pa od mene ode suzama oblivena.

[gaga73]

***


Kome se prisnilo da lepota prolazi poput sna?
Zbog tuzne gordosti
Koja sja sa rujne usne,
Tuzne sto nova cuda vise ne zbivaju se
Troja isceze u posmrtnom sjaju sva,
I izgibose sinovi Ushne.

Mi prolazimo,kopni utrudjen svet;i ko sene
Duse lebde i povlace se:to je rik
Blede zimske bujice.Tik
Ispod kratkovekih zvezda,nebeske pene,
Nadtrajava samotni lik.

Poklonite se arhandjeli,gde se koji nalazi:
Pre vas i pre nego sto zakucase srca mnoga,
Umorna i blaga,ona postoja uz presto Boga,
I bog tad stvori svet,da bi po zelenoj stazi
Gazila njena noga

[Beatrica]

Pesnik svojoj ljubljenoj


Ja prinosim ti k'o na oltar živi
sve knjige moje nebrojenih snova,
o, bela ženo koju strast potresa
k'o plima pesak golubije sivi;
sa srcem, što je drevno k'o nebesa
gde vreme tinja al' nikad ne gasne,
o, bela ženo nebrojenih snova,
ja prinosim ti svoje rime strasne.