Goethe

[blueella]

Johhan Wolfgang Goethe
(1749-1832)

Nem. književnik i mislilac; r. 28. VIII 1749. u Frankfurtu na Maini; u. 22. III 1832. u Weimani.

NOCNE MISLI


Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleci brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vjecni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u narucju drage,
Ne misleci na vas ni na ponoc!

[blueella]

DNEVNIK

- aliam tenui; sed jam njuum gaudia adirem, admonuit dominae deseruitnjue Venus.

Tib. 1,5. v. 39, 40.


Poverujemo po slusanju dugom:
ljudsko je srce vecno neprozirno;
i hriscanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabozac gresan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogresenja prihvatajmo mirno:
jer nesto vlada kad nas zli duh kusa,
pa spaseni su vrlina i dusa.

Od moje drage dugo vec daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma sta da naucih ili stekoh,
ona mi ne izbijase iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko nocu zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pisuc sto se obdan zbilo,
oblicje njeno docarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome casu
slomi se tocak; - jos noc zakasnjenja!
Vec sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovac i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objasnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da cekam i da gundjam - to mi osta.
Kud cu sad? - Spaziv prvo konaciste,
udjoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svecom zapita: "Sta iste
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nadjoh trem i stepeniste,
ucini mi se divnim sopce svako.
Coveka gresnog sto slobodno lece
lepota svojim nitima uplece.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno sto se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve zivo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pisem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tricarije lilo:
devojce mi se uz pozdrav pridruzi,
veceru dostojanstveno posluzi.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom recju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vesto sve tvori
krecuci rukom na nacin predivan -
ma sta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod srusih iznenada,
skocih i zagrlih je; ona tada

prosapta: "Pusti! Dole slusa stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i siba me i kara,
jer dok sam ovde za cast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa ce nas ponoc ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz narucja moga,
ode, pa sluzec dodje posle toga;

ali i gledajuci! Pogled svaki
nebeske slasti meni obecava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
sto lepse grudi joj uoblicava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi sto ga ljubav rascvetava;
sve obavivsi, sa sluzenjem presta,
podje, pa stade, obazre se, nesta.
Ponocni cas se na sokake sveo;
ceka me prostran lezaj da me njise,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to pise.
Taman sam svece ugasiti hteo,
kad zacuh nju gde ide ponajtise;
pogledom zudnim pih je, a kad leze,
ruka u cvrsti zagrljaj je steze.

Al' otrze se: "Dozvoli da zborim,
ne zelim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muskim nasrtajem.
Ko nepristupacnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
cim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Cistu me imas; da je sto u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi razarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oci i usne medene,
cudno me nesto skoli iznenada:
onaj sto majstor vatren je inace
bio, sad hladan uzmice ko djace.

Ko poljupcem il' slatkom reci jednom
da sve sto srce iste dobila je.
Kako li krotko, potcinjeno, cedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushicena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Pocivah i ja, na nju gledajuci,
jos u svog majstora se uzdajuci.

Al' dok se jedih zbog udesa cudna,
dok jarosne sam duse sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepsa nego budna;
a fitilj skoro dogore vec ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odvec rano, telo mlado.
Pocivala je nebesnicki lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnjecen u sam pako,
nemocan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
srusi se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdrzava.

Pribran pred tim sto prvi put ga snaslo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zasto se krsti mladozenja plasno
da ne smute ga carolijske niti.
Bolje u boju zateci se strasnom
nego ovako osramocen biti!
Ne bese tako kad prvi put oci
videse dragu gde u salu kroci.

Tad planuse ti cula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od zudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek sto je tace vec smesti je u grudi,
kao da samog sebe zelis; planu
stostruko sve cim ona te uzbudi:
sve sile sto nam duh i telo drze,
a onaj majstor od sveg ponajbrze.

Sve veca naklonost i zudnja raju
privedose nas: sa njom, adidjarom,
najlepsim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznacu sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bracna noci! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke sto ste krile kril'ma svilnim
rvanje strasno dok dan nije svano!
Ptice sto n‹s u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odvec rano!
Za igru beste stit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
cesto gde bilo bracna sveta prava,
sred zrelog zita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i vise puta da nas usrecava!
Sad, kleti slugo, nepomican gledas!
Najlepsu srecu gospodaru ne das!

Al' majstor-Iste ima svoje cudi,
naredba nece kod njega pomoci.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdize i moci;
sad moze da odluci putnik hudi
hoce l' kraj vrela zedan da prenoci.
Da usnulu poljubi, k njoj se prize;
al' zape, nesto trze ga i dize.

Ko ga u celik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj vecno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za zenu?
Odande blista svez i krepak plamen,
pa ko sto malocas nemocan svenu,
sada se plasi kad je jak i stamen;
drhtec se sklanja, pazljivo, sto tise,
iz kruga carobnog, pa seda, pise:

Blizih se domu, ali noc me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najcudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju citaj slova:
tek bolest zdravog coveka prekali.
Stosta ces lepo u svesci toj zateci,
al' nista necu o najlepsem reci.

Tad petao se javi. Sto moze brze
zadize ona pokrivac i skoci
i odenu se. Ali tad se trze,
videvsi gde je, pa obori oci;
moje pak htedose da je zadrze
kad mi iz sobe poslednji put kroci.
Al' rog vozacev odjeknuo bese,
pa udjoh, kola dragoj me ponese.
A posto dela pesnickoga smera
poukom treba da krepe i snaze,
tom omiljenom obicaju veran
i ja cu da vam nauk pesme kazem:
zivotni put je Dzombast i cemeran,
ali sred ludog sveta moc pomaze
poluga dveju sred zemaljske tisme:
duznost veoma, ljubav mnogo vise.

[blueella]

Pesma Harfista

Tko nije na svoj hljebac suze lio,
Tko nije nigde cele noci
U placu na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noci!

U zivot vi uvedite coveka
I pustate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga ceka,
Jer svoju krivnju svak ispasta ziv.

[blueella]

PJEV DUHOVA NAD VODAMA

Der Menschen Seele

Ljudska je dusa
Slicna vodi;
S neba silazi,
K nebu se penje,
I opet dolje
Na zemlju mora
U vjecnoj mijeni.

Tece s visoke,
Strme hridi
Cisti mlaz;
Tad pršti ljupko
U oblacnom valu
Spram glatke stijene
I, lako docekan,
Prozracan, struji
Tiho sumoreci
U daljinu.
Strse li grebeni
U susret slapu,
Pjeni se srdito
S kama na kam
U ponor.

U plitku koritu
Sulja se travnjakom
A u mirnu jezeru
Pasu svoj lik
Sva zvijezdja.

Vjetar je ljupki
Ljubavnik vala;
Vjetar s dna mijesa
Zapjenjene vale.

Duso covjecja,
Kako si slicna vodi!
Sudbo covjecja,
Kako si slicna vjetru!

[blueella]

GOETHE (Johan Volfgang fon)

Umro: 22. marta 1832. (u 83-oj god)
Uzrok: prehlada
Mesto: Frauenplan, u Vajmaru (Nemačka)
Sahranjen: grobnica na Starom groblju u Vajmaru

Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reci bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.

[blueella]

ALEKSIS I DORA


Ah, nezadrzivo stremi kroz penu valova ladja,
dalje i dalje sve svaki je odnosi tren!
Za sobom kobilica dugacak trag brazda, u koji -
ko da im bezi plen - skace delfina roj.
Sve na povoljnu voznju ukazuje: spokojno brodar
daje jedrima smer, koja se trude za sve;
duhom putnici teze unapred, ko zastave brodske;
jedan okrenut tek stoji uz jarbola stub,
gleda vec plava brda, sve dalja, kako u more tonu,
i radost sva potanja tako pred njim.
Nesta i za te, o Doro, taj brod sto druga ti ote,
tvog Aleksisa, ah, milog mladozenju tvog!
I ti izgledas za mnom uzalud. Biju jos srca
jedno za drugo, al' sad jedno uz drugo vec ne.
Trene jedinstven, u kojem sam ziveo! Vise mi znacis
nego sav hladni niz dana sto tonu u noc.
Nenadno mi se u tebi, ah, obrete zivot, ko da ga
tek u poslednji cas bogovi salju na dar.
Uzalud svetloscu svojom, o Febe, prozracujes eter;
mrzak je meni tvoj sveobasjavajuc dan.
Dusi se svojoj vracam, da tiho ponavljam ono doba
kad svaki dan njezin sam vidjao lik.
Mogoh li zar da gledam lepotu ne osetiv nista?
Zar da mi nebeska car tupi ne uzbudi duh?
Jadnice, nemoj da sebe optuzujes! - Pesnik ovako
cesto zagoneta, vest reci da splice u cvor:
retkome spletu slika se tananih svako veseli,
al' jos nedostaje rec cuvarka znacenja sveg;
otkrije li se najzad, tad svaka se razvedri dusa,
dvostruko radostan tad smisao pokaze spev.
Zasto ovako kasno, o Amore, prevez mi skide
kojim me zaslepi, sto prekasno skide ga ti!
Dugo vec nakrcan brod na povoljan cekase vetar;
najzad u srecan cas k pucini podunu cuv.
Pusta mladosti doba! I pusti buducnosti snovi!
Cilite, onaj mi tek ostaje jedini tren!
Ostaje, jeste, sreca mi ostaje! Drzim te, Doro!
Nada mi, Doro, tvoj samo pokazuje lik.
Pocesce gledah kako, dok majka te svecano prati,
okicena kroz grad uljudno ides u hram.
Hitro i bodro ti si na trznicu nosila voce,
s cesme na glavi, gle! smelo si njihala sud.
Prelep ti gledah vrat, pre svega potiljak gledah,
vise od svega ti lep bejase pokreta sklad.
Cesto se bojah da ti sa glave ne padne krcag,
al' se on drzao, cvrst, oprt na marame krug.
Susetko lepa, jeste, ja svikoh da gledam te ko sto
motrimo zvezda roj, Mesecev gledamo luk,
radujemo se njima, a nema u grudima mirnim
zelje ni najmanji trag za se da imamo njih.
Tako ste, godine, prosle! Do njene kuce dva'estak
koraka bese, no ja nikad ne predjoh joj prag.
Al' nas sad grozna voda razdvojila! Talase, lazes
da si ko nebo plav, za me si crn kao noc!
Svi su se kretali vec; tad neki dotrca decak
pred moj ocinski dom, pozva da sidjem na zal:
rece da raspeto jedro leprsa na vetru, uz silan
napor da sidro se vec dize sa pescanog dna;
dodji, Aleksise, dodji! Na kovrDze otac mi tada
dostojanstveno svoj stavi za blagoslov dlan;
majka mi brizljivo pruzi zavezljaj spremljeni:
srecan, srecan i bogat u svoj, viknuse, vrati se dom!
Potrcah, nosec pod miskom smotuljak, sve pored zida
a na kapiji svog vrta si stajala ti.
Rekla si, smesec se na mene: Aleksise! Zar ce
bucna gomila ta drustvo ti biti uz put?
Ides na obale strane i predivnu kupices robu,
bogatim gospama ti doneces nakit u grad.
Ali i meni lancic donesi; zahvalno cu ga
platiti: otkad vec ukras sam zelela taj!

Zastadoh, pa te upitah za oblik i za tezinu,
onako kako vec to trgovac mora da zna.
Dok si skromno o ceni promisljala, gledah te: bese
vredan da nosi tvoj vrat kraljevskog nakita sjaj.
Zesce tad dopre buka od broda; ti ljubazno rece.
Udji, da nesto jos voca poneses na put!
Uzmi naranDze zrele i bele smokve; na moru
ne radja takav plod, strano ne gaji ih tle.
Tako i udjoh Ti poce da marljivo plodove beres,
zlatan ti teret taj zateze suknjice skut.
Molih te: dosta je! Ali sve lepsi u saku bi tebi
padao novi plod, jedva i dodirnut tek.
Najzad do senice dodje; a tu je kosara bila,
mirta se cvetna tu nadvila bese nad nas.
Poce tad cutke i vesto da plodove redjas: ponajpre
zlacanih lopti red, naranDze teske, pri dnu,
onda mekane smokve sto lako se nagnjece; najzad
mirtinog lisca sloj pokri i ukrasi dar.
Al' ga ja ne digoh; stajah. U oci jedno smo drugom
gledali, u taj mah pogled se smutio moj.
Osetih tvoje grudi uz moje! Potiljak divni
obgrlih rukom, sto puta poljubih ti vrat;
tvoja mi glava klonu na rame, srecnoga mene
preljupke ruke su dve stegle u zagrljaj cvrst.
Amora ruke nas snazno priljubile, triput iz vedra
neba se prolomi grom; meni iz ociju slap
suza se proli tada, mom placu se pridruzi i tvoj,
s jada i srece za nas kao da iscile svet.
S obale zvahu sve jace; al' ne htese noge onamo;
Doro, uzviknuh, zar meni ne pripadas ti?
Navek! rekla si tiho. I tada ko da nam suze
neki bozanski dah s ociju odagna sve.
Cuh: Aleksise! - Decak sto mene je trazio sada
provire amo u vrt. Kosaru uze za tren!
Kako me potera! Kako jos jednom ruku ti stiskoh! -
Kako stigoh na brod? Pijan izgledah, to znam.
Stog su me stedeli moji drugari ko bolesnika;
tmurna daljina skri vec za to vreme sav grad.
Navek! To prosapta, Doro; a mome to odjeknu uhu
kao da zagrme Zevs! njegova stajase kci,
Afrodita, uz presto, a gracije stajahu kraj nje!
Boginja su i bog savez osnazili nas!
O, pa pohitaj, brode, niz svaki povoljan vetar!
Neka ti presnazni kljun raseca zapenjen val!
Stranoj me luci dovedi, kujunDzija nek mi u radnji
skuje od zlata za tren nebeskog zaloga dar.
Vaistinu, taj lancic, o Doro, postace lanac!
Devet cu puta u krug obviti njime tvoj vrat!
Nabavicu i drugi raznolik nakit: na ruci
grivni bogati sjaj zlatom da krasi ti zglob:
nek se takmici smaragd s rubinom, ljupki nek safir
stane uz hijacint, zlata pak prelepi spoj
nek u celinu sazme dragulje. Mladozenja jedva
ceka da nakitom tim nevestin ukrasi stas!
Vidim li bisere, mislim na tebe; kad prstenje gledam
tanan tvoj duguljast prst odmah mi pada na um
Trampicu, kupovacu; a najlepse ti izaberi;
tebi bih bio rad ceo taj tovar da dam.
Ali donecu tebi ne samo dragulje i nakit:
nego i svaki dar sto je domacici drag.
Finu vunenu cebad sa pervazom purpurnorujnim,
pa da lezaj za nas udoban bude i mek;
uz to skupoceno platno: da sijes, da odeva mene,
sebe, a valjda i jos trece sto doci ce tu.
Srce mi, slike nade, obmanjujte! Stisajte, visnji,
ogromnog pozara bes koji mi sazize grud!
Ali i bolnu radost prizeljkujem kada me briga,
grozno spokojna, stud sireci, spopadne sveg.
Niti furija baklja nit' lajanje paklenih pasa
tol'ki ne uliva strah ocajnom krivcu u duh
koliko meni avet sto nju mi pokazuje onde:
doista, vratnice jos njen ne zatvaraju vrt!
Doci ce neko drugi! I za nj ce padati voce!
Pa ce okrepni med smokva i njemu da d‹!
Hoce l' ga pozvati ona? Oslepite, bogovi, mene,
njen utrnite lik, zbrisite spomen na nju!
Jeste, zensko je ona, pa kad se brzo d‹ jednom,
ona za tili ce cas naci i drugoga kog.
Ne smej se ovoga puta zbog zaveta skrsenih, Zevse!
Strasniji poslji joj grom! - Munje zadrzi i gnev!
Upravi oblake burne ka meni! Po nocnome mraku
munje nek pogodi sev nesrecne katarke vrh!
Rasturi daske po moru i predaj pobesnelom valu
svu ovu robu, a ja nek sam delfinima plen! -

Dosta sad, muze! Slabo opisati mozete kako
dusom sto ljubavlju vri vlada cas sreca, cas jad.
Amorom nanete rane izleciti necete, ali
stisati, dobre, bol mozete jedino vi.

[blueella]

Morska tišina

Mir duboki vodom vlada,
nepomično more ćuti;
niz pučinu glatku svuda
gleda lađar zabrinuti.
Nigde vetra s jedne strane!
Smrtni pokoj, strašan, ledan!
U daljini grdnoj tamo
ne miče se val nijedan.

[blueella]

A ti mi vrati one dane
kad sam se sam razvijao,
pjesama vir iz duše raspjevane
bez prekida kad je izbijao.
Kad su mi magle krile svijet,
pupoljak obecavao cuda,
kad sam jos brao divni cvijet
sto punjase doline svuda.
Nista imao nisam, al' imao sam dosta;
zudnju silnu k istini, u obmani svoj raj, duboku srecu, bolom preobilnu,
i mrznju snaznu, ljubav daj mi silnu;
mladost mi moju daj!