Karol Wojtyl

[blueella]

OBALA PUNA TIŠINE

1.

Daleke obale tišine počinju tik iza praga.
Nećeš preleteti onamo ko ptica.
Moraš se zaustaviti i gledati sve dublje i dublje,
sve dok ne uspeš dušu podići s dna.

Tamo nikakva zelen vidik ti neće nasitit više,
a oči uhićene neće se vratiti.
Mislio si-život će te pred onim tamo Životom sakriti,
nadnetim nad dubine.

Iz tog ti toka-to znaj-povratka nema.
Zahvaćen tajnom lepotom večnosti!
Trajati i trajati.Odletanje sena
ne prekidati,tek trajati
sve jasnije u priprostosti.

U međuvremenu se neprestano povlačiš pred Nekim što odande ide
i,iduć korak ublažava
zatvarajući tiho za sobom vrata malene izbe
-i ta tišina najdublje seže.

[blueella]

2.

To je prijatelj.Neprestano se u sećanje vraća
ta rana zora zimskog jutra.
Toliko si već godina verovao,pouzdano znao,
a divljenje te ipak ne napušta.

Nagnut nad svetiljkom,u snopu svetla vezanom visoko,
ne podižuć svoje lice,jer čemu-
i već ne znaš da li onde,onde daleko vide ga oko,
ili ovdje,u dubini vida zasenjenog-

Tamo je.A ovde ničeg osim drhtaja
i reči nađenih sred ništavnosti-
ah,ostaje ti još delić toga čudesnoga sjaja
što bit će sadržajem čitave večnosti.

[blueella]

3.

Sve dok primiš more u otvorene svoje zenice,
te krugove valovite,
čini ti se,utonut će u tebi sve dubine i sve granice-
al već ti stopalo dotiče val,
a tebi se činilo:
to se More u meni nastanilo
takvu razlevajuć tišinu uokolo,takav hlad.

Tonut,tonut! Nagnut se,potom polako padat,
ne osećajuć odlazeći tako,stube
niz koje prikuplja se drhteć-
tek duša,čovekova duša u malenu uronjenu kap,
duša strujom ponesena.

[blueella]

4.

Drugaciji je elemnat svetla.
Dok more te zurec se skriva
i u cutljivoj rastapa dubini
-svetlo s valova tromih okomite sjajeve skida
i polako zavrsava more,a svetlo se zbiva.

I tad,odasvud vidljiv,u ogledalima dalekim i onima što su bliska
senu svoju vidis.
Kako se u tom sakritom Svetlu?
Premalo je prozirna,
a svetlost odasvud zraci.

Tad gledaj u se. To Prijatelj je
koji je jednom iskrom,no i citavom Glavnjom.
Sobom obuhvacajuc ti iskru,
vise ne zapazas nista
i ne osecas kakvom si zahvacen Ljubavlju.

[blueella]

5.

Ljubav mi je sve objasnila,
ljubav sve resila-
stoga obožavam tu Ljubav,
ma gde da prebiva.

A postah ravnicom sto tihu je otvorena protecanju
u kojem nema niceg od onog hucnog vala sto zivi od
duginih ogledalca,
ali je mnogo od vala sto smiruje i u dubinama svetlo stvara
i tu svetlost na lisce neposrebreno baca.

U takvoj dakle tisini ja-list,
oslobodjen vetra,
ne brinemo se vise ni o jednom danu sto pada,
jer znam da sve ih to ceka.

[blueella]

6.

Neko se dugo nadnosio nada me,
ali mi rubove obrva ne pritisnu sena.
Nešto kao svetlo puno zelenila,
nešto kao zelen ali bez inačica,
zelen neizraziva,o kapi krvi naslonjena.

To dobro nadnošenje,puno hlada i ujedno žara,
što urušava se u me ostajuć nada mnom,
iako se nešto dalje već gasi-postajuć puninom verovanja.

To dobro nadnošenje,puno hlada i ujedno žara,
ta šutljiva uzajamnost.

Zatvoren u zagrljaj što lice mi blago dodiruje
i nakon kojeg zapadaju čuđenje i tišina,tišina olovna,
koja ništa ne razume,ništa ne uravnotežuje-
podižem,u njoj,nada se,nadnošenje Boga.

[blueella]

7.

Gospod,u srcu kad zaživi,poput cveta je
topline sunca željan.
Naiđi,dakle,o svetlo,iz dubine nepojmljiva dana
i o moju se osloni obalu.

Plamti,ne preblizu neba
ali ni predaleko.
Zapamti,srce,taj pogled
u kojem čitava te večnost čeka.

Sagni se srce,sagni,sunce priobalno,
u dubinama očiju zamagljeno,
nad jednom od ruža,
nad nedohvatnim cvetom.

[blueella]

8.

Šta to znači da te toliko zamećujem kad ne vidim ništa,
kad je već za horizont poslednja ptica zamakla,
kad je val u dalji sakri-pao sam još niže,
zaranjajuć zajedno s pticom smerom hladnoga stakla.

Vidim to manje što više naprežem vid,
a nad sunce nagnuta voda donosi odraz to bliže
što je udaljeniji od sunca odeljuje senozid
što dalje sena od sunca odeljuje moje biće.

U mraku je dakle toliko svetla
koliko života u otvorenoj ruži,
koliko Boga što silazi
na obale duši.

[blueella]

9.

Polako rečima oduzimam sjaj,
otklanjam misli ko gomile sena
-polako sve ispunjavajuć ništavnošću
što na dan stvaranja čeka.

Sve to zato da bih otvorio prostor
za ruke Tvoje ispružene,
i kako bih približio večnost
da sobom prožmeš je.

Jer mi tek dan stvaranja malo znači
za sve većom žudim ništavnošću
kako bih srce naklonio da zrači
Tvojom Milošću.

[blueella]

10.

Za taj tren pun smrti čudne
što u večnost neizmernu pline,
za dodir daleke jare
u kojoj vrt duboki gubi svest.

Pomešahu se večnost i tren dana
a more kap obuhvatila-
tišina sunčana pada
u dubine tog jezera.

Je li život valom udivljenja,val od smrti viši?
Samotne ljudske grudi-zaliv povodnja,dnom najtišim.
Kad nagneš se s palube
u nebo dok jedriš odonud,
žamor se začuje
dečji i ushit tronut.