Rade Drainac

[SQUAW]

RADE DRAINAC

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog
ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:

Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan
ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni
žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava;
Upamtite:
To sam ja!

[blueella]

Meditacije bez komentara

Intermeco:
Staru ariju na javanskoj gitari večito je u to doba svirao sused moj.
Nikad neću zaboraviti sećanja na dragu u zavesama jesenjega mraka
Godine 1926.
Na četvrtom spratu u ulici Svetoga Žaka.

*

Bože moj! toliko svirepe proze za bledu šaku poezije!
- Eto: duša me košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke,
Prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara.

*

Uvek se pekli tople lebove kada sam u ponoć prolazio ulicom,
Leb! moje poezije najgorčijii ideal!
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
Nikad, lutalico, druže!
Smrt ima samo četiri slova:
Zavesa pada između života i mojih snova...

*

Ehej! putniče, brate! što sladunjavo srce nosiš za jedan ženski žipon,
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
Stoga ni jedan moj dah sa tugom ne zažali dojke u devojke,
No uvek s jutrom odnoseći noć i umrtvljenu strast iz kreveta
Lutah za večnom ljubavlju na četiri strane sveta.
I ono što me bolelo ne beše samo život moj kao piratski brod;
Pa verujem fanatično u pogano srce svoje.
Ma koliko katastrofa! postoji jedna božanska polusfera u mome bolu
Kao mesečev luk na osamljenom jarbolu.

*

Prevazilazim i Vijona u svojoj ogromnoj sramoti.
Kakav realistični izmet na mome tanjiru!
Svejedno! pet hiljada kretenskih liričara buncaju za zabavu buržoazije
O efemernoj lepoti!
- Odista, ja pevam na porugu današnjeg čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije moja volja,
A muza moja? bedni, lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja...

*

Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma:
Čovek koji je u poganoj krvi gajio pet hiljada bakterioloških svetova!
Ipak! ja sam pikador što otrovnom strelom pogađa, ne bika u toplo srce,
No tebe, čitaču, u levo oko!
Ne smeta što mi je mozak ustajala baruština
U kojoj srce moje peva kao stari žabac iz saksonske legende.
- Kočijaši! služavke! portiri i konji! uđite u pozorište!
Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!...

1927.

[SQUAW]

INTERMECO

Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi okean
I pena iza parobroda.

Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
Sve drugo je - ptice u letu
i lišće sa grana.

[SQUAW]

POETIKA

Poezija je traktor koji zemlju ore
Negde ispod Urala.
- Otvorite prozore
I raširite ruke!
Ptica je posustala
Što leti iz gore.

Pesnik je Faust koji preobražava svaki lik,
Sa srcem u kom potoci šumore.
- Dovoljno je da pokrenem jezik,
Da se svi prozori u gradu otvore.

Svečano rasparah sve šavove poezije, -
Preda mnom je gola Dama!
Na bistrom nebu Polinezije
Uplašen mesec kao lama.

O vi,
Kojima srce nikad nije bilo kišobran za gromobran,
Praznoglavci na kockarskom ruletu istorije,
Upamtite!
Približio se veliki dan
Kada poezija u psiho - fizičkoj hrani sveta
Preuzima ulogu kalorije.

[SQUAW]

NIRVANA

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu
Bolestan sam mnogo... mnogo!
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan!
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.

Hteo bih samo
u rodni kraj da odem što pre
i da umrem tamo,
zaboravljajući sve.

A kad me na dasci put groblja ponesu volujska kola,
kao nekad u mladosti,
nada mnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze, tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane,
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju poslednje dane.

[SQUAW]

ODGOVOR NA MAJČINO PISMO

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje.

[SQUAW]

OTROVAN SAN

Bejah tada admiral
Među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
Imađah samo jedan šal,
Cipele stare
I pod skutom paket sanja,
A južni vetrovi, ko španske gitare,
Obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
I te neustrašive oči zanesene!
Ta spazma i nadzemaljske boje,
Što mi u svakoj luci, na krilu,
Doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
Pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
Sa kog mi punu šaku mirisa
I zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
Ili se pijanom morskom vuku
Pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
Spava na mesečevom luku.

[DrinChe]

"Ako preživiš nađi načina da predaš Lizi Bagrjani, da su moje poslednje misli bile upućene njoj."
Rade Drainac

Događa se u životu tako-nekakav iznenadni susret deli sve pređašnje od sadašnjeg, polovi čoveka...

"...Bio je mlad, visok, ali imao je i ono, čisto srpsko - galantan, slobodan, kavaljer...»

Liza Bagrjani

A onda su joj,posle vise od jedne decenije od njegove smrti, stigle njegove poslednje reci.
Liza, kao uvek, ostade mirna, ćutljiva. Dugo je gledala u jednu tačku pred sobom, nekako neobično zbunjena.
Nakon nekog vremena, pri jednom od retkih naleta intimnog poveravanja kod nje, ona reče:
-Iznenadilo me je. Prihvatala sam njegova osećanja s nekom spontanom sumnjom: poetske egzaltacije... Otići će i zaboraviti te lične izmišljotine...

__________

«Rade Drainac je došao u Sofiju tek otvorenom avionskom linijom Sofija-Beograd, kao dopisnik nekoliko srpskih listova. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja - pisaca. Na mestu današnje kafane "Bambuka" (Bambus) bila je kafana "Sofija". Furnadžiev i Karalijčev su odlazili tamo. I oni nas upoznaše. Stolova je bilo i na trotoaru. On se često družio sa njima. Voleo je čašicu. Pre podne, uveče - po kafanama. Tanak, sam je govorio, poput hrta. I u bedrima je bio uzan. Nosila su se strukirana odela. Bio je mlad, visok, ali imao je i ono, čisto srpsko - galantan, slobodan, kavaljer.»

...

Sada je on pred njom i od njega dolaze ludi lirski, intelektualni i muški tonovi. Započeo je monolog o poeziji, čiji je početak propustila, skrenuvši na svoj puteljak.
Njegov glas je ponovo tih, ali sa nekom unutrašnjom fleksibilnošću i voljom:
-Priznajem, bio sam netolerantan prema poeziji, negirao sam je, omalovažavao. Poštovao sam više isprazne tlapnje nego sadržajnu liriku. Pokušao sam, možda i uspešno, da demaskiram staru poeziju, da je oslobodim gramatičkih zabluda i sintaksičkih bastilja. Njene tradicionalne okove i okvire zalio sam neograničenom slobodom-radi pobune, ratovanja, gorčine, egzaltacija i nestišljivih maštarija. Ne odvajajući je od života odveo sam je u košmare i prokletstva.
Liza već nazire njegovu slabost prema reči "egzaltacija", njegovu težnju da dovede do kraja osećanje i misao. I to joj se sviđa. Ali ima kod njega bezmernosti, zaslepljenosti, preterane strasti, sa malom dozom samozaljubljenosti.





Ona nije čula slična mišljenja, ne samo sa takvim ekstremizmom već i njihovim neočekivanim pravcem. A zanosni i pokoravajući glas pored nje odlučno nastavlja:
- Konačno sam odbacio sve te verbalne dekore. Makar bio učenik Zapada, ja sam mu okrenuo leđa, kako nije uradio niko od mojih savremenika. Nisam mogao naći sebe u svoj toj literaturi - genijalna fabrika laži, izveštačenosti, stilizovane mudrosti. Morao sam u osami da potražim svoj lik, kako bih mogao da mu smaknem masku. Bilo je i nečeg tragičnog u tom lutanju za senkom sopstvenog života. No ipak sam uspeo naći jednu satisfakciju. Da se povežu život i literatura, da se napravi neraskidiva veza - u tome je misterija svakog unutrašnjeg stvaralaštva.
Umoran od napora da iscedi baš te formule svoje poezije i svoga postojanja, Drainac zaćuti, podiže oči ka spokoju planine, tako blizu ovog prolećnog predvečerja i pruža ruku ka čaši. Lizi je takođe potrebna pauza - da obuhvati lavinu neočekivanih sudova. Oboje nastavljaju razgovor pogledima. Onako kako su sposobni samo ljudi posvećeni jednoj misli, jednom osećaju.
On je nekoliko puta moli da mu čita svoje stihove, ali ona odlaže. Sada on odlučno pruža ruku prema knjizi, pritisnutoj njenim laktom. Liza shvata da je došao pravi trenutak. I ne oseća u sebi strah ili napetost od rivalstva. Pored nje je čovek otvorene duše koja žudi da sazna i razume.

***

1995.godine u Beogradu je bugarski ambasador priredio koktel .Bio je tu i je profesor Dinekov. Prisao je ,kako kaze ,stariji čovek i predstavio se: Jakovljević.

...

- Odavno tražim priliku da ispunim jedno obećanje, koje sam dao svom umirućem prijatelju. Ne znam da li ću nekada imati priliku da posetim Bugarsku i sretnem se sa njom, a treba da joj predam poslednje reči jednog pokojnika. Više od decenije me muči ova teška obaveza nemogućnošću realizacije. Bio sam veoma blizak sa pesnikom Radom Draincem. Godine 1943. bio je teško bolestan, polulegalan. Polako se gasio u jednoj bolnici razjedan tuberkulozom. Pred smrt mi je rekao:
-Ako preživiš nađi načina da predaš Lizi Bagrjani, da su moje poslednje misli bile upućene njoj.

____________

Izvor(i):

Iz dokumentarne novele»Sudbinski susret»,
Arhiva Glasa javnosti,Beo-Books...

Sabrana dela:



Tom I: Lirika - poezija
Tom II: Buntovnik i apostol - poezija
Tom III: Srce na Pazaru - poezija
Tom IV: Silazak s Olimpa - eseji, kritike, clanci
Tom V: Bez maske - polemike i pamfleti
Tom VI: Putujem, putujem - putopisi
Tom VII: Prizori i cari Pariza - putopisi
Tom VIII: Izdajstvo intelektualaca - publicistika
Tom IX: Cirkus Drainac
Tom X: Kriticari o Draincu

[SQUAW]

MA BOHEME

Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnje za daljinom,
Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi