Miroslav Antic

[SQUAW]

XXI

U otključalom vazduhu otvarale su se šume. Oplemenjene. Biljke su: odvezan čvor tišine.
Ponavljao sam za njim kao svečanu zakletvu:

«Jer svi ti vidljivi svetovi i nevidljivi svetovi, sa kojima se u svemiru, kao tople meduze, dodirujemo pretakanjem kroz milijarde pitanja,
pa i to mora biti nekakvo pripadanje i nešto kao srodstvo.

Zato je narod privremen i važi u trenutku, a besmislen je u večnosti.

Dosta je jedno drvo da poklonimo ljudima, ako ono u sebi sadrži veliko značenje ljubavi i čistote.
Baš kao što je dovoljan i jedan jedini čovek, ako u njemu postoji značenje čovečanstva».

XXII

Obrisao sam pustinju, dečaka i njegov svet.
Bio sam duboko zamišljen nad svim što sam doživeo.
Naše misli nas koriste: uzmu nas kao blistanje, a vrate kao ugarke.

Opipao sam čelo: ni traga novom oku. Opipao sam teme, tražeći makar ožiljak. Ni traga čudnom uhu. Ni usnama ni dlanu. Ni nozdrvama u dlanu. Ni srcu na reveru.
Sve je uraslo u mene i potpuno se rastvorilo.

A ipak, čini mi se, malo drukčije vidim, jer počeo sam, konačno, da razmišljam i okom, što nisam ranije umeo.
I počeo sam da razmišljam uhom, dlanom i usnama.

Tako obavijam sebe, a sobom mrak i magle nad zamršenim stazama u pređi svega što navire.

XXIII

Obuvam žute barice pune lanjskoga lišća. Dovikujem se kroz kotline sa disanjem života.
Odjeci mi se vraćaju kao zvonjava srca.

To znači da nečim dotičem daleke ivice beskraja. Nekim čudnim sonarom, za koji nisam ni slutio da u meni postoji.

Kad pomilujem vazduh, boje dobijaju mirise. Osećam ukus tišine. Osećam tkivo senki.

A imam u džepu dokaz da nisam sve to sanjao. Imam kamenu grančicu drveta izobilja.
Bio bih stvarno vetrogonja i ne bih sebi oprostio da je olako zasadim na prvom zgodnom mestu.
Gde je središte sveta?

XXIV

Lepo je deda govorio: «Imanje ostavi svakome, poruku samo jednome».

Svi oni koje sam pitao gde živi čovečanstvo, kažu mi: «Tamo negde».
Šta znači: tamo negde? Bar da glume dok misle, nego se sećaju napamet.

I kažu: «A tu, pred vama, između ovih granica, koje su zalivene krvlju i zakletvom predaka, tu živi jedan uspravan i poduzetan narod, graditelj, vojnik i čarobnjak kakvome nema premca, narod ponosit, pravedan, nepotkupljiv i večan.

I neka mu je slava dok je sunca i meseca».

XXV

Razmišljam nešto o suncu, o mesecu, o svemiru. Kad bih odande gledao, da li bih video granice?
I ako se nadvirim, šta bi mi one značile?

Poklonim se i prođem.

Neka je slava svakom ko misli da mu je slava. Postoji toliko stvari koje moram da saznam do kraja ovog leta. Ima li smisla da zastajem i nekoga podučavam šta od ovdašnjeg kosmosa vide ostali kosmosi?
Jedino, malo mi zasmeta kad već zamaknem putem, što mašu za mnom i viču: «A iz kog ste vi naroda? Iz koje ste vi večnosti?»

Stvarno: iz kog sam ja naroda? Iz koje sam ja večnosti?

XXVI

Imam petnaest godina i ovo, što sam dečak, to je sve čemu pripadam. To je sva moja večnost.
Jer dečaštva ne kopne. Neću se ja izmeniti ni kroz hiljadu godina. Onaj ko ne veruje neka slobodno navrati.

Videće da sam ostao, iako mnogi narodi, koji su danas moćni, i mnoge istorije koje su danas najglasnije, iako mnoge časti, koje su danas najzlatnije, neće više postojati.

Ko ne veruje, nek sačeka. Naći će me tu negde, pretvorenog u drvo, jer progutaću grančicu.
U sebe ću je zasaditi. Nemam drugog izbora.

Prepoznaće me po tome što sam se skamenio, trudeći se da ljudima dovršim dovršeno.

[SQUAW]

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

[SQUAW]

CARINARNICA

Možete nas poskidati do gole kože
I zapleniti nam prtljag i odeću

Ipak ćemo mi prošvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali

Sasvim lepo se čuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca

Računali smo
Vi ćete misliti srce
A baš u tome je blef

Nama je srce u petama.

[SQUAW]

[SQUAW]

POD STARIM MOSTOM

U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce riđe,
jer mora nekuda da iziđe.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod ovim istim mostom sretne.

Zato su naše srćce i tuge
tako drugačije istovetne.

[SQUAW]

ŽMURKE

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija...
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima...
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja...
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke...
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[SQUAW]

[SQUAW]

SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti započne po neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava.

[SQUAW]