Miroslav Antic

[babl]

http://miki-i-ostalim-cudima.blogspot.com/

[SQUAW]

LAKO JE TEBI

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - već ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek baš mene brani,
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim…

I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

[SQUAW]

Miroslav Antic, “Svinjski repovi”

Sa dva kilograma svinjskih repova Djordje se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuce ceka sestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasadjeni otac. Djordje svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inace ce dobiti batine.

Djordje Dundjerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Ucenik treceg razreda osnovne skole u Futogu.

Djordje prosi po Novom Sadu. To zna i njegova uciteljica i mali drugovi. Drugi razred je zavrsio sa odlicnim. U skoli i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se nasali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom svrcu kome je porodica natovarila na pleca brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog coveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa cete videti da je to uzasan posao. A to ide godinama. I to ce jos ici godinama.

Deca se zovu Snezana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmladji: tek se rodio. Kao i svako dete, Djordje ima svoje snove. Zeleo bi da postane sofer ili kauboj.

-Tako bih mogao- kaze- da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.
-Zar ti nije zao- pitam- da ostavis decu?
-Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i ucinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga- prica mi- gledam ga, a hleb vruc, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inace, najveci dan je kad se skupi nesto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otisao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja licno i privatno pravio i podesavao ovaj svet.

Razmisljao sam kako da mu se pomogne.

Razmisljao sam kako da se pomogne onom decaku na Tvrdjavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i ocuh oterali od kuce. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga nocu greju. Jova Soldatovic, Mica, sta znam ko, poklone mu dzemperic, kaput, neki dinar...

I nekako mi se ucinilo, djavo ga zna zasto, da Djordju, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrasnjeg dana. Treba pomagati nasoj deci. Onim lepo ocesljanim, pametnim, mirisavim bucama namrstenim na margarin- jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrstenim na mleko-jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrstenim na novo odelo- jer, zaboga, neko ima lepse, modernije, cak iz Italije.

Treba pomagati nasoj razmazenoj deci, nasoj za zivot nesposobnoj deci, nasim maminim i tatinim mazama.

Djordja treba uvazavati i pokoniti se pred paketicem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih malisana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optuzim drustvo sto mu ne pomaze, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”.
Jednostavno, rastuzen sam zbog nas i zgadjen, nesrecan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveca briga zemljine kugle. Iskljuce nam struju cetiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prosao tako neki mamlaz, pa mi oljustio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino nece da pojede rucak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igracaka place zato sto nema jos dve gomile igracaka.

Djordje grabi peske u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj malisan na Tvrdjavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao coravi, i ne primecujemo ni jedne ni druge. Te, koji ce nas sutra zameniti. Te koje grdimo sto su mladi, kao da su oni odlucivali hoce li ce se roditi.

I dodje mi, ruku na srce, da onako siroko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da ce sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni pocetak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmisljanje. Ako neko nesto smisli, bicu mu zahvalan. Ako ne smisli-opet lepo.

16. novembar 1969.

[SQUAW]

KAKO SE SANJA

Treba nesto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude bas ovako i onako,
vec da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
onda - tako.

Kad kraicak levog oka sjaj zalije,
kad kraicak desnog oka bol zalije,
kad kraicak desnog uha dah zalije,
kad kraicak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: sta li je,
ni: cemu je,
ni: da li je?

Uzmi malo sna u saku
i protrljaj oci svoje.
I odjednom znaces: to je.

Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje.

[SQUAW]

Miroslav Antic, “Ko zna gde smo mi”

I pocela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna esen, to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima... sad opet mozemo da pocnemo san o moru.

Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.

A meni, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Citave bodine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem, uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:

-Badava vi to meni. Nisam ja tu.

I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom, u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – nista. Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet, vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama, pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.

A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima, tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovabnje u Pestu, u Bec, u Beckerek. Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici, kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i cekali voz.

I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi. i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava. U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom, iz neke metalne case. Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle, kad se vratimo kuci. Mljackao sam u Mokrinu.

Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane, odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova, i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam, da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...

Trcim na telefon. Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio... Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam. Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene. Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave. A ja sam sa njima. Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim, setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...

Stvarno, sta cu ja na moru?

Onda pocne nervoza. Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmiriti i – izdrzati.

I ja, umesto da se odmaram, ja izdrzavam na svoj nacin. Ali izdrzavam na svoj nacin. Hoce, recimo, da me nanarvira kelner koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primecuje satima.

-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. J sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros. Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja nista. Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh, pridjem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama, ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica. Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika, u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.

Ko zna cija su nasa tela.

Duse su nase – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.


Sam sam opet kod kuce, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. ukus kikindskog sladoleda. I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna, pocetkom jula, pocetkom avgusta... A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica, a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni. Traze me. Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.

26. avgust 1977.

[SQUAW]

Ovo je raskrsce izrugivanja,
rekoh drugom.
Zato ce moje kazivanje biti ruzno otvaranje
i cerecenje skoljke koju si ti zaradio,
a lakomisleno mi je ustupas.

Ucinicu sve to pred tobom,
javno,
kao sto se to cinilo u prastara vremena:
bez ikakvog stida.

Ja nisam ronilac.
Ja samo od drugih otimam skoljke
i pijem iz njih more.

Ti mi dajes na dar
da ti objasnim
sta vidim u toj skoljki
u kojoj ti savrseno nista nisi video.

Skoljka je zena,
kneze moj.
A veruj: u svakoj zeni
postoji nesto hranljivo.

Neko ima kljuc za nju
i otvara je u prolazu
-mozda: bezazleno sasvim,
-mozda: iz ciste obesti,
-mozda: tek tako, iz zanata.

Onda je srce.
Onda je baca.
Jer sta ce njemu ljuske.

I onda ode dalje za nekim novim skoljkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno cini.

A neko nikad nece imati kljuc.
Raskrvarice usta dok to otvara.
Izlomice sve nokte.
I mucice se.

I kad otvori skoljku
i kad je napokon posrce,
vikace:
nije to ta skoljka.
Ljudi,
zar je to ono sto sam hteo?

Neko baci skoljku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uziva u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muci na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke koze.

A neko,
zeljan skoljki,
placa svom svojom staroscu
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom posluzavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.

Neko ne voli skoljke,
ali nema sta drugo da jede,
kneze moj,
i on ih jede i jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uziva.

A sta ti meni nudis?

Nudis mi jednu skoljku
koju vec trideset godina
vuces po ovom svetu zoves svojim imenom.

Ozobao si alge sa njenih ledja.
Ozobao si sedef sa njenih bedara.
I posle toga mi kazes:
veruj mi,
ova skoljka nema ukusa.

Cuj, kneze moj,
cetvrti razlog borbe je
u poeziji otvaranja.

Deo iz drugog kazivanja, Raskrsce
(O poeziji, ili o razlogu borbe)

[SQUAW]

PUSTINJA

I

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi osećanje pravednosti i obraza.
Nešto nije u redu.

Recimo: vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.

Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

II

Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati.
Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno.

III

Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup.
Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno, nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.
Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja. Da desno premeštam levo.
Cedim boje iz belog. Vraćam mora u izvore. Pravim od vetra klikere kao od plastelina.
Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda. Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.

IV

Krišom već usavršavam neka od tih umeća.

Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.
Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.

Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.
Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.

Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.
U kakav kosmos da zurim, kad sam i ja taj kosmos?

V

Mnogo je tokova potrebno da se komadić kamena otkotrlja u more i sa njega se operu sve neravnine vremena, da bi se, zaobljeno, u žilicama vulkana shvatila misao, zgranuta što ni do danas nismo saznali obične stvari iz uspomena pra-munja, pra-okeana, pra-vazduha, i razgovora virusa, reptila ili paprati.

Ko misli glavom, taj ne misli, ako ne ide na rukama. Nije uzalud kazano: misli se uvek odozdo.
Misli se kao grana: od korena ka cvetu. Da su krošnje u zemlji, mislilo bi se krošnjama.
Misli se kao kuća: od temelja ka krovu. Misli se kao zemlja: od grobova ka pticama.

Držim list bele breze kao sluzokožu leta. Držim kap vode na dlanu kao molekul najdubljeg.
U kakav kosmos da zurim kad kosmos u mene zuri iz ispranoga suzama oblutka moje beonječe?

[SQUAW]

VI

Pre neki dan mi došlo da od najgušće prašume, koju umem da dočaram, napravim sebi pustinju.
Sad lutam po toj pustinji.

Zamisli kristalni prostor, brušen vetrom i providan. Što više iz njega izlaziš, sve dublje u njega uranjaš.
Svako te može prisvojiti, ali ne i razumeti. Svako te može tumačiti, a ti ostaješ opsena.

Ne znam šta će mi pustinja. Zamisli rastopljen pesak. Žitak. Pomičan. Plavkast. I usred peska drvo. Okamenjeno i šuplje. A na drvetu dečak, jedan od onih mojih, okrenutih naglavce.
Jesi li zamislio?

Kad sam već sve to stvorio, red je i da ga obiđem i vidim da li valja.
Ne događa se svaki dan da mi pustinja uspe.

VII

Stignem u podne pod stablo i javim se dečaku. Bio sam žedan i zlovoljan.
On sa kamene grane uzabra sočnu jabuku, malo dunu u nju, protrlja je o rukav i vide da je dobro.

Odjednom sam primetio da me duboko pogađa to što još neko sem mene stvara iz ničega nešto.
Ovaj je zašao dalje od svih mojih umeća.

«Šta vi tražite», rekoh, «u mojoj ličnoj pustinji?»

Gledao me je pitomo: «Ne tražim, nego nalazim. Bavim se odgonetanjem nepostavljenih pitanja».
I ovako je rekao, ravno, bez trunke jetkosti: «Izuzetno ću paziti da svojim nezgrapnim delima ne ozledim svu tananost i blagost vašeg nemira».

VIII

Stajao sam pod drvetom i premotavao pamet. Smežurane daljine tapkale su u mestu, brišući okorele senke sa donje usne neba. Je li taj dečak naivan, duhovit ili bezobrazan?

Ovako mi je rekao:»Poznajem mnoge trave. Nisu išle u školu, a ipak isceljuju bolesti, jer nose u sebi zdravlje. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge ptice. Nijedna nije učena, a ipak znaju da lete, jer to je živ produžetak njihovog zagrljaja sa vetrom i visinama.
One u sebi nose vrlinu krilatosti, a to se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge zveri. Nijedna nije pismena, a ipak nepogrešivo čitaju zakone prirode, jer nose u sebi um. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbama».

IX

Zatim mi je objasnio:»Ja lečim, shvatam i letim običnom iskrenošću. A to se ne da naučiti.».

«Da sam na vašem mestu», rekao sam kroz zalogaj, «bio bih strašno usamljen. Sve bi mi bilo dosadno».

«Samoćom», reče on, «nasleđuju se prostori. Boraviti u sebi, znači: biti na putu.
Samoća ima svojstvo isceljenja od sebičnosti. Ona nije odvajanje, nego pripajanje stvarima.
Ovde postoji beskraj i postoji blizina. Drugo mi nije potrebno».

«Uzabrali ste jabuku sa grane koja ne rađa. Kako to izvodite? Čime se ovde hranite?»

On reče: dubinom vida. I reče: bistrinom sluha. I reče: gustinom usana. I reče: veštinom dodira. I reče: oštrinom mirisa. I reče: brzinom misli.

X

Ovako mi je objasnio:

«Na ovom drvetu rastu svi plodovi na svetu, samo ih treba videti.
Moje duboko divljenje prema nečem što leti, zabranjuje mi da jedem ptice što ovamo svraćaju.
Iskreno uvažavanje svega što zna da pliva, zabranjuje mi da jedem ribe što ovamo zalaze.
A kako odveć cenim dostojanstvo svih bića koja imaju mozak, ne lovim i ne ubijam, i ne uzimam hranu kroz koju protiče krv.»

Niti je bilo ptica. Niti je bilo riba. Niti je bilo divljači. Red je da neko u pustinji, koja je samo moja, objasni šta mi potkrada kad nisam toga svestan.
Stvarno sam bio uznemiren.