Miroslav Antic

[puzhov]

@ strong_coffee (i bilo kom drugom dobrom choveku)


ja bih da vas josh malko izgnjavim..
ako smem

nedavno sam nabavila zbirku Tako zamishljam nebo i Hodajuci na rukama..
i tu se nalaze sledece pesme :

ZEDJ, GORKA PESMA,
pa zatim RODITELJSKE PESME (kako se prave deca, svashta umem,
pod starim mostom, rasejana pesma, tatina pesma, charobna pesma,
slutnja, nepovratna pesma, romansa, samoca, dogovor)
UHODECI KOMETE, IGRACKE, DECJE PESME (rodjendanska pesma, pesak,
o muzici, saputnici, redosled, kisha, kosmonautska pesma,
shta je najvece, autobiografija, kad smo bili veliki, jedra, objashnjenje)
i BESMRTNA PESMA

a u Hodajuci na rukama:
NOSACH, PECINE, MREZA, PUSTINJA, VUK, ZAVESHTANJE

fali li mi shta?

[strong_coffee]

Ništa ti ne fali, sve imaš
Ako može još koja pesmica iz Ispričano za proleća, ja nemam tu zbirku

[SQUAW]

78. Primakni usne daljinama
Satkanim od tvoje sluzokože.

79. Iziđi u susret tvom izlasku.
Zagrli čvrsto svoj zagrljaj.

80. Krišom od ove prirode,
Neprekidan, mnogostruk,
Krišom od ovog razuma,
Samo tako si upotrebljiv.

81. Ti znaš da nisi sadržaj,
Već ono čime se zahvata,
Ono iz čega, kad posegneš,
Izlivaš ulje svetlosti.

82. Zdela si puna zvezda,

83. Iz tebe, nezaklopljenog,
Dime se praznici voda
I svetkovine vetrova.

84. Šta mogu dok te dodiruju?
Tvoj obim nema rubova.

85. Nedovršenost je tvoja
Najdivnija celina.

86. Šta znači smiriti potrese
U dubinama sebe?
Znači: ugasiti glas.

87. Reč je veštačka misao.

88. Prisutan i mnogolik
Trajaćeš iza svih iza.

89. Jer živeti se može
Il zagonetno, il nikako.

Otvaranja (Hodajući na rukama)

[strong_coffee]

Pančevo, Ulica Braće Jovanović, 19. Sedmi razred
Već čujem da sam eho nečega što se tek priprema da sutra bude zvuk.


Atlanta, 1979.
Svaka čast svetlosnim reklamama. Poštovanje njihovoj sudbonosnoj lakomislenosti od ljubičaste magle neonske duše i staklene sluzokože.
Pa nije baš svako umeo u gradonosnim noćima, dok ga razbijaju ledom i komadima crepa, da živi poslednji put i umre poslednji put – namigujući.


Lečilište Junaković, 1986.
Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečanstva. Jesu li vrata? Ili prozor? Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.


Kikinda, kod Baće, 1984.
Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen. Ja brusim svoje oči u drago kamenje.


Novi Sad, kuća Antića, 1985.
U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.


Redakcija Nevena, 1979.
Od svega mi je najsumnjivija moja senka. Isuviše me prati.


Kod Irineja Buila, 1983.
Hodajući po svemiru kao po počasnom ćilimu, bar smo prošli kroz ovaj život šetajući bosi.
Vidiš da mnoge gazi kosmos obuven u crne cokule, potkovan šuneglama zvezda.

[strong_coffee]

Kuća Antića, 1986.
Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.




Sombor, Gradska kafana, 1963.
Hoćeš da budeeš učesnik u prostranstvu svog bića? Pa budi dalek u mislima, a na rečima spor. Daleke misli su mudrije nego visoke misli. Spore reči su dostižne, jer nisu zadihane.
Čuvaj se tvrdnji koje su se preznojile od trčanja. I tek kad prevaziđeš pravljenje, možeš razumeti stvaranje. To je umeće umetnosti.
Ako ne verujem u to, gde ću da nađem čistiji dokaz o početku i kraju kruga?



Svetozarevo, kod Ace Majmuna, 1980.
Zar te ne uplaši pomisao: s kim se vucara tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san, kad si budan?
Gde je sve ono što ne znaš da si bio? I gde je sve što si sad, a ne znaš da to si to?
Nemoj se bojati života. Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav. Ni smrti nemoj da se bojiš. Neka te plaši to što ćeš opet zaboraviti da si živeo.


Sombor, sećanje na Petra Konjovića, 1986.
Kome nedostaje čulo poraza, taj ne može biti poražen.

[puzhov]

Ja malko kasnim,ali evo josh jedne pesme iz te zbirke

FRAGMENT O DETINJSTVU



Beli se jato kuca u dolji.
Sokaci, - shirok mesechev trag.
Za jedbu svetlost iza polja
ostavih nekad dom star i drag.

Stvarnost je bolela vishe i od bola.
Oteklo veche niz sokak znan,
kren'o sam putem ispod topola,
a kuda, - nisam znao ni sam.

Pozare zemlje podjoh da trazim,
a za mnom krenu pas stari, zut.
Pit'o sam ljude da mi kazu
kuda je donde najprechi put.

- E, dete, dete, oko vara,
pomislish: blizu - a ko zna gde je.

Atari, atari, svuda atari,
a nebo nad njih leglo k'o streja.

Daljine prodjoh lutajuci.
Ne nadjoh plamen y svetu tom.
Josh isto veche vratih se kuci.
Suseda sretoh - gleda u noc.

Pit'o sam oca gde mu je ljubav,
-on mashe glavom dugo i tuzno.
Neko je shorom psovao grubo
i pijan pevao neshto ruzno.

Utopih zelje u jastuk beli.
Usnih: mesec je na njive pao.

Ujutru zaplakah k'o vetar selom,
jer shta sam drugo tada znao?

do uskoro

[euridika]

Malo drugačije od običnog čitanja i misli koje se rastrče dok se samo čita i voli Mika Antić, neko se ovde potrudio i napravio malu Mikinu bajku sa muzikom. Mislim da je lepo da vidimo kako to izgleda.

"Onako, pa još malo onako...." Za sve one koji veruju, "čuda se već dešavaju"

YouTube - Miroslav Antic -Prva ljubav

[SQUAW]

90. To ne odlaze ptice.
One su utkane u vazduh.
To se rateže pamćenje
i odnosi ih u zaborav.

91. Ugrađeni u vreme,
to ne starimo mi.
To se razilazi prolaznost
i odnosi nas put večnosti.

92. To se ne razleće lišće.
Ono je uraslo u vetar.
To se vidici otkidaju
i gnjuraju ga u nepovrat.

93. Ugrađeni u prostor,
ne umiremo to mi.
To se rasteže nebo
i uzdiže nas ka zvezdama.

Otvaranja (Hodajući na rukama)

[believer]

moj omiljeni stih...ja od suza umem da pravim.....klikere lepe,prozracne......

[SQUAW]