Miroslav Antic

[strong_coffee]

2.

Uostalom, sad više ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nađem još neke zajedničke reči. Upotrebljavao sam vas neko vreme kao stanicu za hitnu pomoć, a posle sam vas zvao u pravoj bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove gospođa Vineti, nago nekako drukčije, i tako spuste slušalicu.

Jedna devojčica, koja nema ni osamnaest godina, namerava da se kod mene nastani do proleća. Druga neka žena piše mi detinjasta pisma.

U međuvremenu, pokušavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me, telefonom pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam ništa promenio. Sve liči na vaših šesnaest godina i još skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazvali: brak.

Tek sad mi je jasno da niste bili moja žena, bili ste moja umorna koža i izgužvana nesanica. Vaše slike gledaju sa zidova mimo mene. Svima, koji uđu, lažem da ste umrli. Tako je lakše.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.

Ovde je počelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kažu da je svuda hladno. To su baš takvi neki kojima nikad nisam verovao.

kraj

[silvia]

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš koliko sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam prolupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi ovaj tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
¨Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac...¨
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al' sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Nadam se da ova pesma nije bila, meni je prelepa

[SQUAW]

40. Ti došljak sa zvezde Zemlje
iz nekog drukčijeg vremena
i rasporeda svesti,
postojiš i kad si nestvoren.

41. Ne zavisiš od stvarnosti.
Zato se boj smrti.

42. Plaši se poniženja,
koje se zove zaborav.

43. Neiskvaren iskustvom:
poseban slučaj samoće,
ti sebi izmišljaš sadašnjost
da imaš gde da prenoćiš.

44. Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.

45. S tobom je opasno hteti.
Ti nikad ne odustaješ.

46. Valjda si jedini svedok
koji sumnja u sebe.

47. Odlivaš se i dolivaš.
Tako uvežbavaš misli.

48. Ima nečega dirljivog
u tome kako jedriš
kroz sopstveno pijanstvo,
prepušten sunčevom vetru.

49. Ne stižeš ovamo sveznajuć.
Nećeš otići neznalica.

50. Ti imaš vilovit način
oplemenjivanja promene.

51. Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.

52. S tobom je opasno voleti.
Ti nikad ne zaboravljaš.

53. Da li si stvarno bio
svuda gde su ti tragovi?
Ko zna s čim si se spajao,
a nisi ga ni takao.

54. Možda si boravio
i u svome životu.
Postoje izvesni znaci,
ali - kao da je to neko stran.

55. Ko uči da pliva, taj prvo
mora da ume da zaroni.

56. Ne traži kako se nalazi.
Traži kako se traži.

57. Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.

58. S tobom je opasno ići,
ti se nikad ne umaraš.

59. Ne trudi se da shvatiš
učenja što tebe shvataju.
Nije baš jasna vera
koja u tebe veruje.

60. Teško je biti okovan
u tvoju vrstu slobode.

61. Lako ćeš ti sa nemirom.
Kako umiriti mir?

62. Isuviše si video
da bi smeo da tvrdiš,
i mnogo toga si saznao
za samo jedan dokaz.

63. Ipak, uz tebe se može,
mada je neobično.

64. S tobom je čudno i umreti,
jer ti se ne završavaš.

Otvaranja (Hodajući na rukama)

[strong_coffee]

Sad shvatam:
nismo došli
zadovoljni ko trave,
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo
u mrak se stmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža rukr
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.

I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.

I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.

Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.


Koncert za 1001 bubanj

[strong_coffee]

PORODILIŠTE

XXIV

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak
bez dece,
u hotelskoj sobi,
gde sve podseća na rastanke.

Hoćeš li da se igramo žmurke,
ili školice,
od kreveta do stolice?

Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?

Hoćeš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac,
sa tužnim filcanim očima,
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?

[strong_coffee]

XXV

Evo dve moje pesnice,
dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im, od jodoform gaze,
najskupocenije pelene.

Čitave noći
spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.

I svi će budući moji pokušaji ubistva
podsećati na tebe.

Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,

i dvorci kuća u magli,
i livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke
još nerođene među ljudima.

[strong_coffee]

XXVI

Eno,
oslušni,
u slivniku pod tušem
svi naši potomci pevuše.

Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.

Eno,
oslušni,
na peškiru se suše,
mljackaju ukus sapuna
i povraćaju duše.

I dobijaju prve zube.

Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I najlepši.
I grbavi.

Hajde da izmislimo za njih
iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.

Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim svilama.
Nekim krilima.

Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.

[strong_coffee]

XXVII

Kako je otužan
ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi,
između četiri prazna zida.

Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje
i stida.

Ti,
s kožom koja zaslepljuje
kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.

Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš.

Kako ćeš mi gledati u oči sutra,
kad svane?

Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da čitaš novine?
Da kupuješ kartu za operu?

Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ
u neke obične dane?

Kako ćeš moći da se češljaš
i šminkaš,
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?

[strong_coffee]

XXVIII

Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.

Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.

Ti si najlepša majka.

Ti si dolina gde se topole
u magli svlače i presvlače.

U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.

Ti si najveća majka.
Molim te, zato, neka noćas u tebi
ostane onaj moj sin
kojeg smo oboje tako sebično sanjali.

Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom.
I sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.

Zar ćeš,
inače,
zaista moći kad svane
da mi pogledaš u ove oči slane?

Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?

[strong_coffee]

XXIX

Ljubim ruke,
godpođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
neželjenim i željenim,
vama,
čekanim uzaludno,

izbrisanim čaršavom ili sunđerom
iz matične knjige svojih vršnjaka.

Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama, zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.

Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka
u ovom trenutku kad me je čudna neka,
samrtna nežnost dotakla.

Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho
šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja
kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,

tiho kao što šapću nad krovom
kiše od žutog i pozlaćenog stakla.