Miroslav Antic

[SQUAW]

TREĆI DEO

LIX

Kad sam ponovo sreo moju pticu,
prošlo je jedno proleće.
U povratku sa severa zanoćio sam u tom kraju.

Nije bilo u redu nešto s nebom.
U oku mi se grčile mokre bezglave zvezde.
Iz vratova im šikljala gorka zelena svetlost.

Beše to jalova godina svih mojih želja i nadanja.
Odveć jalova i odveć uzaludna godina.
Nisam izučio da lijem vetar.

Velika putovanja događaju se u tabanima. Ne u glavi.
Ništa sem svojih ušiju nisam poneo tamo kao prtljag.
Korito mesečine sam popio dok sam primljen za učenika.

Ništa sem svojih ušiju nisam poneo natrag.
Bio sam rđav učenik.

LX

Prespavao sam tu noć široko otvorenih očiju.
Ljut miris trske i barskog bilja lepio se za nozdrve.
To se močvara iza nasipa dimila u snu i preživela
kao krdo cvrenih krava.

U zoru vetar se, kao da sebi ljusti kožu,
presvukao iz purpurnog u belo.

Na prilazima mladosti postoje mnoge varke.
Jedna od njih je da delo vodi poreklo od duha.
Ja sam video duh kako se koti iz dela.

Nešto nabreklo, ljigavo, nešto sa natrulim krilima,
uvaljano u krv od noktiju do kljuna,
kružilo je nad rekom i podmuklo me vrebalo.

Stvarno je nisam poznao -­ takva je bila moja ptica.

LXI

Dečaci misle da lepo ne mora da jede,
da sveto nije podložno bolestima i raspadanju,
ni plemenito prljavštini i poroku.

Nedovršene stvari dečaci zovu: nesavršenstvo.
Ja sam uobličio svoju pticu.
I šta se desilo toj mojoj božanskoj ljubavi?
Čim sam joj dao slobodu, osetila je glad.

Svi ti oblici, što smo ih stvarali s mnogo truda
od svoje prozirnobele, kratkovide radoznalosti,
bez nas su strašno siromašni: idoli, nakit, zdele,
figure zivotinja, oružje, sfinge i žrtvenici,
karijatide, poprsja, sarkofazi i fetiši,
­ ništa od toga nije bez nas dovoljno živo.

Čim pustimo iz ruke igračku,
ona prestane da se igra.

LXII

Moja ptica je postala lovac:
grabljivica.
Ali nije ubijala, nego se hranila živim stvarima
i ostavljala ih, da tako sakate, tako žive.

Obala beše sva zagađena od praznih čaura
koje se miču, gamižu i urlaju za pomoć
dopola posrkane i bačene.

Kakav uzašan vonj nedovršenih smrti
u mojim bakarnim nozdrvama.

Kakav gust i usiren plač
u uglovima mojih očiju.

Još nisam doživeo ružniju klanicu jednog ideala.

LXIII

Dogodi se da oblik
opterećen obiljem unutrašnjeg - pukne.
Dogodi se da sadržina
oklopljena u tesno telo ­- zakržlja.

Od moje ptice se stvorilo
nešto nakaradno i naopako:
sprega protiv svih mojih namera i načela.

Oblik i sadržina nisu kinjili jedno drugo.
Spolja je kipelo od slobode.
I unutra je kipelo od slobode.

To nije bilo biće koje sam ja zamislio,
nego nagodba dve suštine:
šaka mene i šaka peska podelile su posao.

Oblik je žrtvama sisao snagu i čula.
Sadržina je srkala osećanja i mozak.

[SQUAW]

LXIV

Pripadam onima koji se prvo stide pred sobom,
pa tek onda pred drugima.

Da je to bilo nečije tuđe delo,
ja bih pomogao da se probudi i da ozdravi.

Retko to činim, a i onda sam oprezan,
jer među dečacima moga uzrasta
milosrđe je gorka reč.

Pticu sam ja načinio.
Izletela je iz mojih prstiju.
Isuviše sam ponosit da bih tešio svoje poraze.

LXV

U redu, rekoh, siđite malo ovamo, rđava ptico.
U šta ste se to obreli otkad se nismo videli?

Zar vas nisam načinio od šake poverenja
da kazaljkama krila objašnjavate tačno vreme nežnosti
i najlepšu mekotu, po veličini ravnu nevidljivom?

Pobio sam vam grabljivice.
Zar je to blagodarnost?
Proglasio sam vas za umetnost.
Zar mi se tako vraćate, čudo moje?

Ideal nema slobodu ličnog ponasanja.
On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle.

A ptica rece sažaljivo:
šta vredi sto se trudite da usavršite odgovor,
kad vidim da još niste usavršili pitanje.

LXVI

Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista vam kažem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokušavajte da mi neopaženo, na prevaru,
dospete kljunom do oka.

Vi niste vi, nego ja.
Praveći vas, ja sam pravio sebe.
I odredio sam vam onu količinu lepote
koja je meni potrebna da bih valjao.

Otvoreno vam kažem: nisam vas namenio vama.
A ptica reče mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
jaki se ne namenjuju.

LXVII

Bila je stvarno ružna kad mi se sasvim približila.
Bila je bolesna. Znojila se.
Govorila je siktavo, a jezik joj je bio crn.
Nije me gledala u oči,
već negde preko moje glave, kao da stalno laže.

Zar vas nisam zamolila, upitala je trulo,
kad ste me onako čistu bacili u to nebo,
zar vas nisam zamolila da mi vi, moj tvorac, kažete
kako se postiže stanje istovremenog svugde?

Kad jednom budete odrasli,
ponašajte se kao svemir, ne kao njegov deo.

LXVIII

Kako sam lakomisleno pristala na reč: učenik.
Na tu reč što zaudara na poslušno i bezbolno.
Zar nije cudovišno kad ti oduzmu pravo
da se pitaš i odgovora, ne samo pitanja?

Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga,
čak i da ne uzme reč, već samo da prisustvuje,
razmenio je svesno svoju slobodu u sitniš.

Radoznalost se najbezbolnije škopi odgojem,
lepim ponašanjem, velikim uzorima i idealima.

Sve što je pre mene odgovoreno,
odgovoreno je da se izbegne odgovor.

[SQUAW]

LXIX

Zatim su, kao plač, iz nje provalile optužbe.
I rekla mi je sve.

Glačajuci do savršenstva dosezanje svog: hoću,
vi se usrdno trudite da naučite nauku filozofiji,
filozofiju umetnosti,
a umetnost da bude već jednom i nauka.

I vrteći se tako u ljusci materije,
bespomoćne, jer ne zna čime da bude svesna
izvan dimenzija svoje prirode,
­ radite misleći.

I ne vodite računa kako se zove to
čime nekakve druge prirode beleže svoje delo.

Vi ste me to osudili da okačena o sebe samu
kao zemlja u svemiru
budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram.

LXX

U silnom strahu od naginjanja van,
opasno sam se strmoglavila unutra.

Bila sam na dohvat svih neverovatnih drugih prostora,
a mimoišla sam i svoj sopstveni.

Nisam ja znala sama po sebi kako se leti.
Nema iskusnih nagona. Sve se krvavo uči.
Ništa mi niste objasnili, a lepo sam vas molila.

Zaista nisam znala čime neće mirovati
ova moja potpuno nespremna vrsta pojmljivog.

Nije istina da mudrost kojom savlađujemo nebo
mora da ima u sebi i nešto beskrilno, kao zemlja.
Oslonac je opasnost za krilate.

Najsnažnije se hvata kad se uopšte ne dodiruje,
i kad se leti glađu, a ne krilima.

LXXI

Kad ste me bacili uvis, opsednuti idejom
o krilatom, o beskonačnom, o izgledima na slobodu,
nisam imala vremena ni da se čestito uplašim,
a već sam probila nebo.

Doživela sam strašan sudar.
Razbila sam najtvrđu stvar u vasioni: vazduh.

Ima ptica koje imitiraju svoga tvorca.
Ja sam od sebe ucila i imitirala sebe.

Pa neka bude tako: neka stvarno i jesam
najgori krilati stvor koji je ikada sačinjen:
stvorio me je jedan dečak da bi me naterao
da odrastem pre njega, da vidi kako se to može.

Mislim da malo znate o vajarstvu, moj gospodaru.

LXXII

O, kako ste u zabludi
da ništa bez vas nije dovoljno živo.
Hajde, ugasite sveću:
ono što je u mraku ­i dalje traje.

Civilizacije,
zasute humusom i potopljene morima,
izgubljene u prasumama,
­ naizgled obrasle čekanjem,

znaju za sebe da postoje
svejedno kad će ih izneti na svetlo dana,
danas, ili kroz mnogo miliona godina.

Hajde, neka padne noć:
sve sto je stvoreno - ostace prisutno zauvek.

LXXIII

Stvari se ne smeju prepustiti
prostoru i umišljenosti prirode.

Ima nešto kao nadmoć dela
nad privremenošću vremena.

U nekom muzeju, nakon hiljadu stoleća.
čak će i veslo iz mulja biti spomenik umetnosti.

Nista nije tako sporedno kao vaše mišljenje.
Ne ostajete vi da svedočite.
Ostaje svedočanstvo vesla.

[SQUAW]

LXXIV

Hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
Način kretanja tvrdih i sporih stvari.

Grlili ste me prstima,
a ipak niste znali gde sam.
I u tom očajnickom neznanju
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

Jedno je: platiti ulaznicu
a drugo: platiti izlaz.

Ko uđe, a ne ume da izađe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

LXXV

Treba prvo razmotriti vašu nesnosnu naviku
da sve vrednosti svodite pod sistem humanosti.
Postoji sumnja da ste vi i alga više jedno,
nego vi i vaš otac.
Postoji sumnja da ste vi i cvet više čovečanstvo
nego vi i vaš brat.

Postoji sumnja da je celina nešto drugo
i da je harmonija nešto drugo.

Da su vas u zemlju sadili, možda biste postali drvo.
ali vas su uporno vaspitavali samo na ljudsko.
Zaboravili ste krila. Zaboravili peraja.
Zaboravili ste svoje lišće. Sve manje imate čim
da budete i nešto drugo, sem ovog čemu ste naučeni.

LXXVI

Bilje ima moralno načelo biljnosti
koje u mnogočemu nadvisuje sve ljudsko.

Kamenitost i vodenost, zemljanost i nezemljanost,
­ sve su to osobine
koje ne ispunjavaju vaše uslove.

Možda je čak i to, što nazivate: život
nekakav smrtni događaj nečemu drukčije zivom,
kao što sam primetila da je i vaš nacin lepoga
ružnoća nečemu što vidi lepotu sasvim drukčije.

Otkud vi znate da i bolest nije nekakav poljubac,
samo što ona pojede svoju nežnost.

LXXVII

Treba zatim razmotriti vaše nazore o slobodi.
Nebo bez gospodara pretvara se u blato.

Jedno je sloboda sagledavanja života,
a drugo sloboda življenja tim životom.

Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.

Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.

Kako da budem dobra ptica?
Trebalo je izdržati. Nebo je to, moj stvoritelju.

Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.

LXXVIII

I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto,
zašto ste me proglasili za vrhunac svog dela.
Nije li to nekakav rđav znak:
znak da ste bili zadovoljni?

Niste vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio tu tek da me učini vidljivom:
nešto kao lepota rukopisa.

Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik
i sad sam vase bezobličje.
Nisam ja vaša ptica, već vaša pukotina
kroz koju su svi propali između dečaštva i mladosti
­ a niko ne pamti kako.

U mnoštvu mojih novih navika
postoji i malo poštenja: dužni ste da mi kažete
kako ste završili sebe kroz mene nedovršenu.

[SQUAW]

LXXIX

Tvorac može da izgubi dostojanstvo pred svima,
jedino ne sme pred svojim delom.
Morao sam da ubijem tu pticu.

Stvarno je imala pravo: postojim - to nije naučno
nego moralno pitanje.

Ništa nije toliko širom otvoreno kao nebo,
a uvek mi je bilo i lakše i prirodnije
da rijem tunele kroz planine,
da bušim čelik i druge sabijene strukture,
nego da prođem kroz nevidljivo.

Jesam li nemoćan ja, ili su nemoćne moje navike?

LXXX

Zašto ja nikad nisam leteo?
Zašto sam večito pravio krila nečemu drugom?

Čime sam se to mučio da savlađujem prepreke
kad mi je uvek bilo potrebno manje napora
da iziđem kroz zatvoreno, nego kroz otvoreno?

Pripremio sam se.
Drhtao sam od smirenosti.

Stvarno sam morao da ubijem tu pticu.

LXXXI

Dođite, mahnuo sam.
Dođite da vas poljubim u znak zalosti.
Ja ne upotrebljavam zube
i nemojte se bojati.

Vi ste za mene vec ionako mrtva ptica.
Najveća moja tuga
koju sam ikada okusio.

Dođite, slagao sam,
ja ne ubijam mrtve stvari.

LXXXII

A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika.

Onda, kad ste me stvarali,
već ste me jednom poljubili
i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana.
Zubi ujedaju za trenutak. Usne za ceo život.

Razgovarajmo na rastojanju.

Ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna: san nema pravo da se uspava.

LXXXIII

Bilo je stakleno doba dana. U sivim pramenovima
zora se polako parala iz udaljenih senki šuma
i natapala plićake uz obalu.

Bilo je nečeg mekog, gotovo svečanog,
u nagorelom vetru zaustavljenom za trenutak.

To su te pitome jutarnje mise ranog aprila
što nas opominje na život iza providnog
i uče razmišljanju o tome da li smo,
ovako stvarni i živi,
nešto nestvarno, nešto neživo, nešto ono i drugo,
nečemu nama nestvarnom, neživom, onom drugom
sto živi svoju stvarnost iza granica naše.

LXXXIV

Podsecaju nas da se u takvoj vrsti razmišljanja
sve može shvatiti i kao pobrkanost prostora

i da smrt ne mora biti ni odlazak ni povratak,
nego večita čežnja da se promeni mesto sa samim sobom.

Načinio sam život. To sam čudesno umeo.
Umem li od iste stvari da načinim i smrt?

Kleknuvši pored obale dohvatio sam šaku peska,
pokvasio u vodi i pošteno umesio
kao i onog dana.

[SQUAW]

LXXXV

Ptica je kružila nada mnom.
Nije me više vrebala.
Bila je zacuđena i dahtala je sipljivo.

Šta to pravite? ­- reče.
Možda nekakvu bolju pticu,
jaču i plemenitiju , koja će me pobediti?

Ne, kazao sam zamišljeno.
Pravim kamen.
Nisam je gledao u oči.
Hteo bih, rekoh, nekako da vas vratim vašem pesku.

LXXXVI

Dobro pazite šta vam govorim:
Vidite ovu grudvu. Tvrđa je od stida i poraza.
Ma kuda pobegli u visine, makar do samih zvezda,
ona ce vas uloviti.

A ptica reče prezrivo: mene su tukle oluje.
Rvala sam se s munjama i nagutala gromova.
Šta može pesak pesku? Zar nismo od istog načinjeni?

Šta moze voda vodi?

I svetlost šta može svetlosti?

LXXXVII

Laste su unakrsnim kricima plele mrežu
što se nad vodom spuštala ljubičasto i bunovno
i tonula u krta čula ranjavih predela.

Rekoh: pazite, ptico. Ja sam vas opomenuo.

Da je pažljivije slutila,
znala bi u kom se pravcu
okreće citava priroda, izgorela od mržnje.

Da je pažljivije sumnjala,
možda bi bila spremnija
na zvuk što je tek ovlaš zamirisao iz moje šake.

Da je pažljivije mislila,
možda bi stvarno shvatila
šta može pesak pesku i voda šta može vodi.

LXXXVIII

Zamahnuo sam kamenom umešenim od peska.
Pesak se uništava peskom.
Ničim više.

Sve se uništava samim sobom ­- ničim više.

Samo je jedno pogrešila:
Promaklo joj je da spozna zvuk što se može čuti
tek jednom u životu, jer inače je i sam ­- uho.

Čovek sam,
i slabost mi je da budem zaljubljen u svoje delo.
A ipak sam joj kamenom smrskao glavu.

Mojoj jedinoj ptici. Sigurno neponovljivoj,
pa zato i najdragocenijoj koju sam ikada imao.

LXXXIX

Nebo se oko nje raspalo kao bolestan kristal.
Otkačila se poput tega i razbila o zemlju.

Ne mogu sebi da objasnim zašto sam pomislio
da su joj oči besmrtne.

Drhtale su u pesku kao dva šarena klikera.
Nije u njima bilo ni čuđenja, ni bola,
samo premnogo umora. Šarenog staklenog umora.

Posle ih je rastopio talas.
Ocedile su se boje i ostala je kraj vode
samo gomila riđeg peska zarđalog od smrti.

XC

Osetio bih da me je bolelo.
Valjda bih, od silnog straha, izgovorio neku molitvu.

Znam kako se to kaže pri oproštaju s mrtvima.

Kaže se:
sve što jeste,
mora isto toliko i da nije,
i samo koliko ga nema toliko i može biti.

Pa i vas,
senko stvarnosti,
ostaće onoliko
koliko otisak vašeg oblika vrišti za vama u meni
iščašenom prazninom.

XCI

Možda postoji i lepši rastanak sa detinjstvom?
Pouzdaniji nego što je ubistvo jedne ptice.
A možda svrha stvaranja i nije ostvarenje,
nego divota mučenja na putu prema stvorenom?

Možda sam ja moju pticu ubio još na početku
samim tim što sam je stvorio naopako,
izvrnutu na naličje:

meku i krutu spolja,
a tvrdu i nesavitljivu iznutra?

Oljušteno od magle, jutro je izgledalo siromašnije.
Praznije od tišine. Nedostajale su senke.

XCII

Nebo je dopola splasnulo i reka se razblažila
kao da su je sisale neke nevidljive usne.

Bilje je okolo raslo pobrkano i bezvoljno.
Grozdovi ptica su visili izmrvljeni i obrani.

Kroz pepeljasto lišće smežuralo se sunce
i žalost se belasala u mokrim očima riba.

Svega je bilo manje,
kao i uvek kad nekim predelom zađe smrt.

Jesam li očekivao, ležeći licem ka zemlji,
da mi iz glave, iz pameti, izrastu bela krila?

Jesam li napipao put kroz senilnost dečaštva:
u moju lomnu i prvu smetenu mladost?

[SQUAW]

ČETVRTI DEO

XCIII

Teško mi je da priznam šta sam to bio stvorio.
Još teže mi je da priznam šta sam to bio pokvario.
Najteže mi je da priznam da mi se beše učinilo
da prisustvujem vaskresenju.

O, vetre, zaurlao sam, zar je ta ptica neuništiva?

Ležao sam uz obalu, prignječen samim sobom.
Pesak je kucao kao srce. Voda je tekla kao krv.
Nebo je po meni padalo kao velike krpe.

Onda se svetlost spustila na moje uho, poput leptira.
Nisam je osetio. Samo sam čuo njeno disanje.

O, vetre, jaukao sam, evo, ptica se sama stvara!
Šta je uopšte smrt? Povratak živog večnosti,
ili povratak večnog živom?

XCIV

A vetar reče, glasom od voska i od tamjana:
Ako vam dam grudvu zemlje, odvojena od tla,
ona više i ne predstvalja sebe. Ipak,
jednom će užasno biti gladna i moliće vas da je vratite.

Jer zemlja se hrani zemljom,
proždire samu sebe
i to joj daje čvrstinu i dugovečnost.

Ako vam dam deo večnosti, načinite od njega
istoriju i narode, putokaze i tradiciju. Ipak,
jednom će po svemu popasti fini prah raspadanja,
i moliće vas da to mirno vratite.

Jer vreme se hrani vremenom,
proždire samo sebe
i to mu daje snagu i neprolaznost.

XCV

I ovako je rekao:

Sve što živi, vraća se svom početku.
Predmeti načinjeni od tvrdog
i načinjeni od nevidljivog.

Svetlost, odvojena od svetlosti,
postaje hladna i siromašna
i snaga joj se vraća tek kad se opet obasja.

Tama, odvojena od tame,
strahovito je opljačkana i bespomoćna.

Iz svakog nestajanja put vodi u nestajanje.
Niste vi ubili svoju pticu.
Vi ste je samo nahranili.

XCVI

Jutro je bilo sasvim ovozemaljsko.
I ta gomila smrskanog ovozemaljskog mene.
I ta gomila smrskane ovozemaljske ptice.
I ta gomila svetlosti što nas boli pri dodiru.

Jesmo li preozbiljno shvatili svoju igru?

Sve smo radili pažljivo kao na preslikačima.
Rekoh pokojnom sebi: ostani malo pitom
da obavimo što blaže ovaj ritual ljuštenja.

I ptica sebi isto reče,
kao eho.

XCVII

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dizu polako, a daleko je bolje
ako se pronađe pokret jos lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag.
Dugo.
Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da će nas to dovesti dalje od najdalje pojmljivog.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.