Miroslav Antic

[SQUAW]

M R E Ž A

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

***

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć nad dušom
večernjih voda. Otkrio sam to slučajno. Ništa ne činim
silom.
Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, mekša od
želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto čudno:
lice jedne devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen, kad je
ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.

***

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene,
već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Uporno sebe varam kako se mučim i zlopatim da bih ostvario
svet.
Pa svet je odavno ostvaren i sve već postoji bez napora: i ostvarena
stvarnost i ostvareno nestvarno.
To ja sebe ostvarujem.

***

Nameštam se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da
sam dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje.
I čime biva zaboravljen.
I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam opterećen
gustom lepotom pamćenja.

Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje, to je
presuda. Pamćenje je progonstvo.

Ništa ne umem da tvdim, jer još ne umem da verujem. A kako
mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proročanstvo.

***

Ne okusivši sna pet-šest narednih noći, razmišljao sam šta
nije u redu sa mojom samoćom.
Razmišljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam bio
siguran: ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva
vrsta vere, zatucane i opake.

Odlučio sam da pođem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.
Lik me je tamo vodio.

Po drveću sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.
Ne znam da li bih ikada izdržao do vrha, da me oluje i poplave
nisu okrenule ka severu.

Zaobišavši zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.
Bio je svečano miran, kao ogromno oko, tamno i svevideće.

***

Spuštajući se stazom i preskačući trupla stoletnih smreka i
borova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, dok
lutam svetom, sve manje sebe posećujem.

I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.
Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, još uvek nije to isto
što je i bila: more?
Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, još uvek nije to isto
što je i bilo: zvezda?

Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, još uvek nije
to isto što je i bio: ljubav?

Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije to
isto što je i bio: blizina?

***

Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta?
Nisam, jer pazim šta govorim.
Ako je pravo drvo, nije visoko, već veliko, i kad je na dnu
ambisa.

Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,
zato što raste iz drugih.

Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam
rekao: ovo je veliko pitanje.
Da li sam ikada rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam
rekao: ovo je velika igra.

Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to
zaista iz samog zemljinog čela izranja lik devojčice.
Umesto slike i ponora, čekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna.
Da, to je velika igra.

[SQUAW]

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula kao da vidi avet.

''Napokon ste se rodili'', reče i pokaza rukom na moje lice u
vodi. ''Već danima vas tu nalazim.''

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju.
Znači da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u petnaestoj godini i
pošteno sam priznao da je to za mene teško i
nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: ''Pobrkali smo snove. Sad ćemo se
zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vam vratiti vas.''

***

Gledao sam taj izvor, pitom i neizbrisiv, kako se večno podmlađuje,
jer slobodan je od vremena.
I nisam znao šta ću. Ta voda se ponašala kao da ima razum.
I da je živo biće.

Seo sam kraj devojčice i uzeo je za ruku. Dugo smo tako ćutali.
Jer slutili smo oboje u svojoj neukosti da ovo ipak nije nikakav
slučajan susret.
I da smo, ma kuda pošli, morali stići baš ovamo.

Da presvučemo krljušti i počupamo perje, skinemo s čela rogove,
smrskamo oklop larve i izujemo kopita.
Da odbacimo pluća. Odreknemo se škrga. Da odsečemo pipke. Da
prokljuvimo jaje.

Da otklonimo sve suvišno.

***

Popodne sam joj rekao: ''Ne vidim bolji način da se ovo razjasni,
nego da zaronimo i u vodi obučemo svako sebe na sebe.''

Ona izvuče ruku: ''Strašno ste me umorili. Odjednom sam u sebi
i zasićena i željna.
Ovo je nešto mekše i belje od svakog vajanja, pa ipak na duši
ostavlja brazgotine i plikove.
Šta vi znate o ljubavi?''

Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal u
tečan, umiljat vetar. Odmakoh se od nje.
Gledao sam u šume što silaze u stadima, sa isplaženim
lišćem, ožednele od jare.
Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.

Stvarno, šta sam ja znao u petnaestoj o ljubavi?

***

Shvatih da je devojčica od mene očekivala da nešto prvi
učinim.

I zbilja, sve sam probao. Pleo sam mreže od trave, lovio njen
lik udicom, gnjurao u njega i srkao ga usnama.
Ponavljao sam, u stvari, to što sam činio danima. U sumrak,
potpuno poražen, izbauljah na obalu.

Rekao sam devojčici: ''Ne znam da li sam ja onaj tamo u vodi ili
ovaj na obali.
Gde sam, ako sam ovo, i gde, ako sam ono? Imam sve manje pameti
da ovo, što nas muči, prevodim i na govor.
Jer i tu nisam načisto: da li govorim s vama, ili sa
preslikačem?''

Ona mi priđe i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih je
licu kao da njuši svetlost.

***


''Događaju nam se'', rekla je, ''nekakve vrste vida koje liče na
buđenje.
Možda smo mi te svetiljke u oknu horizonta, koje smo sebi
samima ostavili da plamte, da ne lutamo u tami ako se budemo
vraćali ovom trenutku iz vremena?''

I ovako je rekla:

''Možda pogrešno čitamo ono što nepogrešivo i savršeno
jasno zapisujemo disanjem?
Ova svečanost gibanja, što se u meni zbiva, liči na rađanje
himne.
Sve što postoji okolo, poštuje taj čin stvaranja, povlači se na
prstima i ostavlja me na miru.
Dosad sam bila: nešto. Možda postajem: neko?

Ova voda što izvire nije krvotok zemlje, već zaista njen um.
Moramo je nadmudriti.''

***

Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno
prečistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nedremanost i
gipkost.

Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost
dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije.

Poskidali smo odeću i skočili u vodu.

Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i
zgrušalo u pogašenim plićacima.
Ronili smo i tražili.

Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila
mene, moja je lovila nju.

***

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana
aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice
njene detinje duše.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po
meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom
moje treperave nežnosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom
kavez od zagrljaja.

Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi
smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moju dušu na njenu i njenu dušu na moju. I
prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od
ljubavi.

Da plivamo kroz večnost.

***

Taj dan i noć smo proživeli ošamućeni od sebe. Hranili smo se
školjkama, divljim voćem i disanjem.
Nije se više događalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno,
zagrljene u vodi.

Drugoga dana, ujutro, sišavši da se umijem, primetio sam da
naši obrazi tamo dole imaju bore na licu.
Probudio sam devojčicu. Bila je zabrinuta. ''Izgledaju mi'',
reče, ''kao da ocvetavaju.''

Trećeg jutra su bili deset godina stariji.

''Šta je to?'' reče devojčica. ''Imam emajliran grč na iskrzaloj
usni. Svi pokreti mi rđaju. Kosa mi je osedela. To vene obim
mog prisustva.''

''Ogledaćemo se'', rekoh, ''odsad u našim očima. U njima ništa
ne stari.''

[SQUAW]

Četvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa našim crtama
lica i našim detinjim osmehom.
Devojčica je plakala.

Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli noć, jer
izvor je mirisao na tišinu i smrt.

Pokušah da je utešim, a i sebe sam tešio.

''Zar nije predivno'', rekoh, ''što se to, tamo dole, događa mimo
nas? Mrzovolje i bolesti. Svađe. Brige. Ljubomora.
Za samo četiri dana proživeli smo nešto za šta je drugima
potreban izgužvan ljudski vek.''

Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena, koja neko neupućen
čita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosne
godine.

***

Verovatno sam rekao: ''Prošli smo pored prolaznog iz predostrožne
blizine, nezačuđeni ničim, nedotaknuti strahom,
dosadom, tugom i venjenjem.''

Ona skloni sa čela kao pramičak kose malu nevidljivu misao i
reče: ''Siđimo tamo.''

Sišli smo petog jutra i nadneli se nad izvor. ''Utonuli smo u
nebo'', reče devojčica šapatom. ''Obući ću se u belo. Tako ću
biti čistija. Izgleda da smo umrli.''

Pokušah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zgužvano:
''Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.''

Njen glas je bio zagasit: ''Odlučila sam da prestanem da se smejem
i plačem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to ništa ne
znači, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.''

***

Držeći se za ruke, išli smo neko vreme brzacima niz kanjon.
Zatim smo se razdvojili.
Išli smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naših
obraza, u vodi nije bilo ničega osim neba.

Nije se odslikao ni čvor naglog rastanka, razvezan iza okuke,
gde se potok rasplinuo.

Ko zna kuda je pošla. Ko zna kuda sam pošao. Valjda sam i požurio.
Ili je ona požurila.
Čuo sam sve brže korake kako se udaljavaju.

Okrenuo sam se, ipak, izlazeći na proplanak. Videh je kako
trči i zamiče za borove.
I da sam pokušao da se nasmejem ili zaplačem, ne bih to tada
mogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojih
koralnih zuba.

***

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju
da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu
budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.
Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u
večnosti.

[SQUAW]

HIMNA

1.

Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah
sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa
mogućim.
Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da
je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego
sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje
voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno,
prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i
drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen.
Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti
posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno,
prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake
račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati
sa mogućim.

2.

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živis, nego misliš da
sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da
svojim presavijenim jezikom govore tvoju
sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od
papira, beleže tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe,
rođeni moj.

Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slučaj, da
se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom
u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći
ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake
i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u
nebesima.

4.

Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura.
Prepisano sa ruševine: "Život je spor, kao oranje
pomoću igle, a smrt je brza, kao voda što
nestaje u pesku."

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim
azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi
takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo.
Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Onda iziđi u neko vedro veče, iziđi ispod neba,
i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude,
ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac
i njime ostavi otisak na usni vasione.

[SQUAW]

MIT O PTICI

DRUGI DEO

XXX

Tako je rođena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.

Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuno drukčija vrsta shvatljivog.

I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.

Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI

Posmatrao sam, zadivljen, taj čudovišni čin:

videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.

U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka sto teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.

Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

XXXII

Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.

Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.

Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.

XXXIII

U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.

Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.

Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV

Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.

Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.

O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!

Načinili smo krila sto ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

[SQUAW]

XXXV

Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.

Tu uvek postoje dva možda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.

Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik - veća glad.

XXXVI

Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.

Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.

U tu tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.

Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.

Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate - da znate.

XXXVII

A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.

U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.

Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamoli da probam i da ga objasnim.

Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.

XXXVIII

Prvi amanet ptici:

Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata između.

Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz ćudi u ćud materije.

Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.

Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.

XXXIX

Drugi amanet ptici:

Isto delo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.

Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drukčije razmešta.

Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se ušenja.
Jedino što se menja, to su - učitelji.

[SQUAW]

XL

Treći amanet ptici:

Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari će ipak teći onim brzinama
kojima putuje vaša misao.

Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.

Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude vrela i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas je to učitelj uputio u disanje?

Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.

XLI

Četvrti amanet ptici:

Obićaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poređenja.

Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.

Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.

Između prvog koraka i njega samog.

XLII

Peti amanet ptici:

Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.

Imati u rukama znanje,
to još uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.

Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.

Istorija - to još uvek nije i večnost.
Večnost - to još uvek nije i sloboda.

XLIII

Šesti amanet ptici:

Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.

Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.

Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovešnošću ne obezvredi
smisao vaše pobede.

Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.

XLIV

Sedmi amanet ptici:

Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.

Zato se veliki mudri letači na vereme povlače
i ne gužvaju nebo.