Miroslav Antic

[SQUAW]

Kolačići od blata

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolačiće od blata i motala ih u čokoladu i šećer. Što su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti.

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolačići, ista je to gozba, samo što ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad ništa bolje u kulturi nisu videli.

Nije važno što će neko ostati sluhom feleričan. Nije važno što će neko ostati zaglupljen, jer ništa drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije važno što nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina još kako dobro giba u zagušljivim prostorijama gde se dim može seći nožem i mazati kao puter. Nije važno što na koncertu, na izložbi slika, u teatru, mlade jedva možeš da izbrojiš na prste obe ruke...

Pa, dobro, a šta je onda važno, drugovi?

- Baš je odvratan dan - veli mi juče jedna učenica od sedamnaest godina, u kući njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Čičikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fišeru i Lunohodu, urbanističkom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju španska sela. Sedi i švaće gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet žvaće i kunja.

- Baš je odvratan dan - kaže - kad nema disko-kluba.

A meni dođe, sramota me da kažem, dođe mi da je opalim šakom preko usta, da joj isteram tu gumu na uši. Eto, baš mi tako gadno nešto dođe u dušu i sam drhtim.

Otac sleže ramenima.

- Nije mi žao što ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, što je samo to interesuje. I ništa više...

- Ko je to Ajzenštajn? - upitao sam je.
- Fizičar. Tamo neka teorija. Mi smo učili da se zove Ajnštajn. Dobar štos, zar ne?

Štos ili ne, tek? stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bežanje u površnost je trenutno najlakši način da se preživi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja. I mnogima savršeno nije jasno kako ih je to i zašto život zaobišao.

Pišem ovo sa malo tuge posle prekjučerašnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sažvaćem kolačiće od blata, čak ni iz pristojnosti, a kamo li oduševljeno, od srca.

Đavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukčije gladni.

Miroslav Antić

[SQUAW]

Samoća


Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.


Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.


Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.

[SQUAW]

Otkud ova buna...

Praznik je prilika da se obiđu stari prijatelji, da se malo posedi, popriča, pojada. Ja sam obišao nekoliko ciganskih kapela, sve vrsni muzičari, svirali mi moj stari repertoar, nisu hteli ni da naplate, još me častili: neko ribljom čorbom, neko kafom i ratlukom, neko cigarom... Častio i ja njih, izvinjavao se što više ne pijem i ne navraćam u sitne sate, a oni nekako bledi, i crna im odela posivela, kao naprašena, olinjale im glave, apatični...

- Otkad ova buna - kaže Đoka - ne valja nam posao.
- Ne govori koješta - kaže kapelnik - nema bune, ničeg nema, sve je u redu, dobro nam je, nikad bolje nismo živeli...
- Buna je - ponavlja uporno Đoka - ne ratna, nego buna među nas, svirci, zbunjeni smo!

I priča mi kako posle novonastale političke klime ljudi lumpuju. Kako lumpuju direktori na poslovnim ručkovima.

- Prvo - kaže Đoka - deset partizanske pesme, svejedno da li za stolom sede italijanski lovci ili nemački fabrikanti. Vadimo iz naftalin stare stvari, ova dva primaša, balavca, polak ne znaju, uče na brzinu dan i noć a i reči smo pozaboravljali, muka živa. Ne smeš više ni da pisneš ono moderno kao "Mesingo"...
- A šta ti je "Mesingo"?
- Znaš iz onaj film, oni sa brkovima i veliki šeširi što govore španski... Cajku, bože mi oprosti, niko i ne spominje, tek neki sekretar, budža, šta ja znam ko, kaže: može drugovi i malo narodno, narod smo mi ali da se svira jednako iz svih republika, mi volimo sve narodne pesme.
- A kako se plaća otkad ova buna...
- Mršavo. Nema ko nekad: kelner, daj muzici pet iljadarke, moraš da peglaš. Gde su, bre, ona vremena kad je lova bila u tutkalo...
- Kako u tutkalo?
- U tutkalo! Paketi iz banke, pa tutkalisano sa strane. Bez brojanje. Samo odvadi i gurne ti pod šešir...

Kapela džonja oko kaljeve peći. Naručim svakom po 1 litru vina, okrenemo da razgovaramo ciganski, a njima oči odmah živnu:

- Vidi se, brate, da si naš - kažu - Daj jednu cigaru i da ti sviramo onu našu: "Siroma sam, nemam di glavu da metnem, ajao, bože, kako mi je žavo što je mene žena ostavila..."

I napravimo dobro veče. Sretno. Kao da smo pod čergom, moji drugovi Cigani, i ja, sa starim pesmama i starim uspomenama. I lepo nam. I pravi praznik, pravi državni svetac, i bez razbijenih čaša, i bez Cajke, i bez pevaljki na krilu.

- Kolega - kaže mi kapelnik, plače i ljubi me u čelo - fala ti kao bratu. Sviraćemo ti ciganske pesme na grob kad umreš, iz poštovanje.

Dva dana sam obilazio stare prijatelje, kao neki civilni novembarski Deda Mraz koji ne donosi pakete para, nego naslanja s njima zajedno leđa na kaljevu furunu i druguje. Ako je ovo malo moje posete vredelo kao čestitka i uteha, srećan sam, divno pijan od silnih crnih kafa i lepo mamuran od kisele vode.

Miroslav Antić

[SQUAW]

Prvo učešće SFRJ na Pesmi Evrovizije bilo je daleke 1961. godine. Te godine "boje" SFRJ branila je mlada i do tada nepoznata pevačica iz Novog Sada Ljiljana Petrović. U vreme prvog nacionalnog izbora, Ljiljana Petrović nalazila se u Ljubljani (Slovenija) gde je snimala svoj debi singl za izdavačku kuću Jugoton (danas Kroacia Rekords). Jože Privešek, slovenački autor, čuo je mladu Ljiljanu i predložio joj da otpeva njegovu kompoziciju “Neke davne zvezde”. Ona je pristala i pobedila. Ljiljana Petrović za sebe voli da kaže da je kroz evropska vrata ušla na jugoslovensku pop scenu. Tekst za ovu kompoziciju napisao je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika 20-og veka Miroslav Antić. Miroslav Antić smatrao je da socijalistička pevačica treba da bude smerno i skromno obučena. Pred sam nastup spikerka TV Ljubljane Saša Novak, koja se nalazila u jugoslovenskoj delegaciji, krišom je Ljiljani okačila srebrni broš koji je predstavljao jedini modni detalj na njenoj jednostavnoj crnoj haljini. Kompozicija “Neke davne zvezde” osvojila je 8. mesto sa dobijenih 9 bodova.
Ljiljana Petrović danas živi u Novom Sadu i retko imamo prilike da je vidimo u muzičkim emisijama RTV Novi Sad. Iako nikada nije pripadala samom vrhu jugoslovenske zabavne muzike, ostaće upamćena kao uvek nasmejani interpretator brojnih balada prepoznatljivog zvuka koje je najčešće izvodila uz gitaru.

Neke Davne Zvezde

Muzika: Jože Privšek
Tekst: Miroslav Antić
Dirigent: Jože Privšek

Stari put od lišća sav žut
Noć na putu tom
San od zvezda tako je žut
San u oku mom

O znam ja, o znam ja
Još pamtim te dane
Nekad si bio uz mene ti

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, dok ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome i snu

Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan
Dok čekam, ćutim i tonem u san

O znam, da si još moj -
Plaču noćas grane
U oku mome, u srcu mome
U samoći mojoj i snu

YouTube - Yugoslavia 1961

Nije sjajan snimak, ali važno da ga ima

[SQUAW]

Pesnik Mika Antić je voleo Srem i rado je dolazio. Jedno vreme je gotovo svakodnevno boravio u Beočinu gde je nameravao da uredi atelje na tavanu Starog dvorca. Taj posao se odužio, jer je Mika više vremena provodio za kafanskim stolom, dole, u prizemlju, nego gore, na tavanu. Prijatelji su ga često zaticali kako sedi sam sa dve čašice vinjaka. Neko ga je pitao:
- Zašto naručuješ dve čašice za sebe?
- Jedna je za mene - rekao je Mika - a druga za moje drugo ja. Da imam s kim da se kucnem!

[SQUAW]

Za ovaj film, Miroslav Antić je na festivalu u Puli 1971. godine dobio Zlatnu arenu za scenario.

YouTube - Doručak sa djavolom ...s komunistima...

Film je sniman krajem 1970. godine prema scenariju i u režiji Miroslava Antića. Snimatelj je bio Petar Latinović, a u glumačkoj ekipi učestvovali su Mira Stupica, Pavle Vujisić, Bata Živojinović, Fabijan Šovagović...

Tema filma je kolektivizacija u Vojvodini pedesetih godina, otkupi u selima posle II svetskog rata.
Povodom filma, Antić je izjavio:
„Meni je veoma stalo da dokažem da Vojvodina nije samo Lala sa parčetom hleba i slanine u ruci! Ti, ljudi, Vojvođani, sudarili su se na ovom tlu sa dvema nevoljama, pre svega, sa prirodom i sami sa svojim uverenjima... Ja ne pravim film o otkupu, nego mi je otkup samo okvir, a slika su ljudi. Ne pravim film ni o poplavama iako su i one svojevrsni okvir. Na jednoj strani je priroda, na drugoj čovek...“

YouTube - Doručak sa djavolom - insert

[zmax]

Iz pesme ''Posmrtni marš klovnova''

...

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestrpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

...


I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio kiriju,
što sam živeo međ' ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

...


Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

...


Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

[SQUAW]

Jedan izgubljeni randevu

Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ug