Miroslav Antic

[SQUAW]

O ljubavi i još ponečem


Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mmnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojcica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.

Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođena pesme, one što ko zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Miroslav Antić
(Plavi čuperak)

[Loula]

PLAVA ZVEZDA

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora, zbunja, trava
Opet tebe nocas ceka cudna neka zvezda plava
Zvezda prava.
Cak i ako ne verujes
Probaj toga da se setis
Kad zazmuris i kad zaspis,
Ti pokusaj da je cujes,
Da odletis,
Da je stignes i uhvatis, i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
Mora lepse da se spava, da se sanja do svitanja,
Mora dalje da se luta, trista puta, petsto puta,
Mora druga da se nadje… treca… peta…
Mora u snu da se zadje na kraj sveta
I jos dalje iza kraja-do beskraja.
Mora biti takve zvezde!
Sto se cudis?!
Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis
Pazi samo da se negde ne izgubi, ne povredi.
Takva zvezda u zivotu mnogo znaci, mnogo vredi.
Ja ti necu reci sta je ova zvezda plava, zvezda sjajna.
Kad je nadjes-sam ces znati:
Sad je tajna!

[SQUAW]

Zaruke

- Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosci.

- neću ga, majko, ne mogu,
jel je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.

- Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.

- Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama
a ne ti.

Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama
a ne ti.
Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.

Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.

Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.

[SQUAW]

RIKA JELENA

I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.

[SQUAW]

[SQUAW]

Junačka pesma

Poznajem jednog kapetana.
Brada mu duga skoro do juga.
Oplovio je pola sveta.
Oplovio je sto okeana
i mnogobrojna mora druga,
i mnogobrojna mora treća,
i mnogobrojna mora peta.

Taj je kapetan strašno jak.
Na leđa može da digne džak.
Koješta - džak!
Bar dva - tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i pet mornara, jakih momaka.

Pa kad sve to lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
prošeta,
recimo,
čitavom lukom
i sruši kuću levom rukom.
Ispije mleka osam oka
i šest buradi višnjevog soka,
pa tako pijan sve usput gazi
i okolo se na decu plazi.

Znam i tog trećeg kapetana.
Glas mu je jači od uragana.
Brada mu duga dalje od juga
i oko zemlje još dva - tri kruga.

Tek taj je strašan!
Tek taj je jak!
Slobodno šeta kad je mrak.
Ne plaši se hladne vode.

Ne plaši se nijednog miša.
U berbernicu bez mame ode
i nešto pevuši dok se šiša.
Mislim da nikad prst ne sisa.
Ume, al' neće da se bije.
Taj se ne boji zemljopisa,
računa,
crtanja,
istorije...

Ničeg se, kažem,
taj ne boji.
Lako je njemu,
lako je njemu
da bude takav junak u svemu.
Lako je njemu da suče brk,
lako je njemu da bude jak,
kad je iskusni morski vuk,
a ne običan razmažen đak.

[strong_coffee]

Ne znam da li je bilo (ne bi me cudilo da jeste )

Parafraza XVII

Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.

[Cecara]

Muska pesma

Sto vetar svetloscu ume divno da oboji stvari,
to ne zna ni pravi slikar svojom najboljom slikom
dok boje zanesen razmazuje.
Jer, bezbojan na izgled,
vetar u sebi u stvari ima sve boje duge,
al' ne pokazuje nikom.
On ih sam sebi kazuje.
Ono sto pravi decak ume da izvojuje,
to ne zna ni jedan sto vice, pravi se vazan i psuje
dok kipti nemoc njegova.
pravi decak u sebi za sebe lepotu cuje
i ne prepricava nikom - samo se osmehuje,
belji od najbeljih snegova.

[Cecara]

Nikada,
Nikada vise necu umeti
da sebe ovako razmenim u sitnis
a da nista ne istem.

Odjednom,
ja sam klimavo stepeniste
po kojem kicmena mozdina u coporu,
od lobanje
do tabana
muce i pada glavacke.

Odjednom,
ja sam tako uzasno star,
star sa tim sapama sto traze nekog
i vriste.

Odjednom,
ja sam tako uzasno smesan
kao propalo putujuce pozoriste.
I osramocen
kao manastir posle silovanja i pljacke.